Focus
Ekspertski izveštaj tima za vojne analize za predmet IT-95-13
(Svezak 13, br. 4, 2012.)
28 pro 2012 12:56:00
1974 views

Operativna grupa Jug (gmtbr) Oružanih snaga SFRJ i dejstva u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu (SBZS)  (avgust – novembar 1991):[1]

DEO II:

Operativna grupa Jug (gmtbr) Oružanih snaga SFRJ i dejstva u SBZS

· Ekspertski izveštaj[2] tima za vojne analize za predmet IT-95-13[3]

Prvi deo: Promene zadataka i ciljeva Oružanih snaga SFRJ za vreme sukoba u Hrvatskoj

 

1. Uvod

a. U ovom delu se govori o promenama unutar Vrhovne komande na početku sukoba u Hrvatskoj i o tome kako je to uticalo na zadatke JNA u toku sukoba u Hrvatskoj.

 

b. Prema Ustavu, odredžen zadatak oružanih snaga SFRJ bio je očuvanje nezavisnosti, suvereniteta, teritorijalnog integriteta i društvenog poretka SFRJ.

 

c. Zbog promena koje su se dogodile u Predsedništvu SFRJ (= Vrhovnoj komandi Oružanih snaga SFRJ) od kraja leta 1991. pa nadalje, nakon što se JNA povukla iz Slovenije, situacija u Hrvatskoj razvijala se na takav način da su ustavni ciljevi Oružanih snaga SFRJ postajali, sa vojnog stanovišta, sve manje jasni.

 

Preuzmite članak u PDF formatu

d. Naredženja i uputstva onoga što je preostalo kao Vrhovna komanda i štab Vrhovne komande ukazuju na to da je JNA, bar de facto, sve manje bila “vojska SFRJ" i da je, barem u Hrvatskoj, postepeno prerastala u pretežno srpsku vojsku, koja je služila srpskim ciljevima. Uloga JNA izmenila se, i umesto posredovanja izmedžu sukobljenih strana, postala je stvaranje srpskih područja u onim delovima Hrvatske koje je srpsko/srbijansko rukovodstvo smatralo srpskim i uspostavljanja kontrole nad njima. Tako je ustavni zadatak “zaštite teritorijalnog integriteta” sveden na učvršćivanje srpske/srbijanske kontrole nad tim područjima.

e. Ovaj pomak u ciljevima JNA u Hrvatskoj pozdravili su nacionalistički političari u Srbiji, medžu kojima i Vojislav Šešelj, predsednik Srpske radikalne stranke (SRS), koji poziva na ujedinjenje svih zemalja koje se smatraju srpskim, istočno od linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica.

2. Rukovodženje i komandovanje Oružanim snagama SFRJ za vreme sukoba u Hrvatskoj

a. Struktura rukovođenja i komandovanja



Situacija jesen/zima 1991.

 

b. Promena u Vrhovnoj komandi

 

(1) Tokom proleća 1991. godine, visoki politički i vojni funkcioneri, kao i sredstva javnog informisanja, počeli su da koriste termine “Vrhovna komanda” i “štab Vrhovne komande”. Nema naznaka da je doneta zvanična odluka o aktiviranju tih organa. Tadašnji izveštaji objavljivani u javnim izvorima pokazuju da su Vrhovna komanda (Predsedništvo SFRJ) i štab Vrhovne komande (u sastavu):

- savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Veljko Kadijević, načelnik štaba Vrhovne komande, i SSNO;

- načelnik Generalštaba oružanih snaga SFRJ general-pukovnik Blagoje Adžić;

-        Generalštab oružanih snaga SFRJ)

-        verovatno aktivirani do kraja marta 1991.[4]

 

(2) Dana 15. maja 1991, Stipe Mesić, predstavnik Hrvatske u Predsedništvu SFRJ koji je, prema sistemu rotacije, trebalo da postane predsednik Predsedništva,[5] nije dobio potrebni kvorum ostalih članova Predsedništva.[6] Nakon intervencije Evropske unije /u daljem tekstu: EU/ Mesić je 1. jula 1991. došao na mesto predsednika Predsedništva (i na čelo Vrhovne komande).[7]

 

(3) Savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Veljko Kadijević nije priznavao Mesića za novog vrhovnog komandanta.

 

“To nije bilo moguće iz dva razloga. Mesić nije mogao ostvariti nikakav lični uticaj kao predsjednik Predsjedništva, izmedžu ostaloga i zbog toga, jer se već dovoljno javno kompromitovao kao razbijač Jugoslavije. Svi njegovi pokušaji na tom planu su ispadali čak i smiješni. Poznato je njegovo izdavanje naredbi vojsci preko sredstava javnog informisanja koje smo mi u štabu Vrhovne komande jednostavno ignorisali, odnoseći se prema njima kao da i ne postoje, [i ne priznajući mu ovlasti nad oružanim snagama].”[8] / deo u uglatim zagradama prema engleskom, u originalnoj verziji knjige na b/h/s-u nije nađen/

 

(4) U objavljenom dnevniku Borisava Jovića, vršilac dužnosti predsednika Predsedništva SFRJ u drugoj polovini 1991, od četiri preostala člana Predsedništva SFRJ, njih trojica (Borisav Jović, Branko Kostić i Jugoslav Kostić) skoro svakodnevno su se sastajali sa predsednikom Crne Gore Momirom Bulatovićem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu Veljkom Kadijevićem, načelnikom Generalštaba Blagojem Adžićem i predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem,[9] kako bi raspravljali o situaciji u SFRJ.[10] Na tim sastancima su Milošević i Jović u nekoliko navrata davali Kadijeviću uputstva o tome kako da angažuje oružane snage SFRJ.[11]

 

(a) Čini mi se da je na sastanku izmedžu Jovića, Kadijevića i Miloševića održanom 27. juna 1991, na primer, Milošević insistira da vojska brani buduće granice Jugoslavije:

 

"šta mi ima da branimo slovenačke granice, to je privremeno. Treba da branimo ono što će biti trajno."[12]

 

(b) Na osnovu zabeleške za dan 5. juli 1991. koja je objavljena u dnevniku, na sastanku sa SSNO-om Veljkom Kadijevićem vršilac dužnosti predsednika Predsedništva SFRJ Borisav Jović i predsednik Srbije Slobodan Milošević izneli su niz zahteva vezanih za ulogu JNA. Jedan od njih je bio da se glavnina snaga JNA koncentriše duž linije Karlovac-Plitvice na zapadu, od Baranje, Osijeka i Vinkovaca do Save na istoku, i duž Neretve na jugu. Prema Jovićevom mišljenju, na taj način bi JNA pokrila svu teritoriju na kojoj žive Srbi do konačnog razrešenja situacije, to jest, "do konačnog slobodnog opredeljenja naroda na referendumu".[13] Prema Jovićevim rečima, Kadijević je taj zahtev prihvatio bez pogovora.[14] Dogadžaji na terenu, o kojima će biti reči dalje u ovom izveštaju, potkrepljuju ovu belešku iz objavljenog Jovićevog dnevnika.

 

(5) Početkom oktobra 1991. sastav Predsedništva SFRJ svodio se na predstavnike Srbije, Crne Gore, Vojvodine i Kosova. Ovo telo suženog sastava proglasilo je stanje "neposredne ratne opasnosti" u SFRJ, počev od 1. oktobra 1991.[15] Stanje neposredne ratne opasnosti bilo je na snazi do 22. maja 1992.[16]

3. Promene zadataka i ciljeva JNA za vreme sukoba u Hrvatskoj

a. U knjizi Moje vidženje raspada[17], SSNO general armije General Veljko Kadijević je objasnio kako su se tokom sukoba menjali zadaci i ciljevi oružanih snaga SFRJ.

 

(1) Prema Kadijeviću, sredinom marta 1991. najprikladnija opcija za JNA je bila da, "osloncem na političke snage u federaciji i u republikama koje predstavljaju one narode koji hoće da žive u Jugoslaviji, uz miran razlaz sa onima koji hoće da idu iz nje, nastavi da obezbedžuje takvu politiku". To je, prevedeno na praktičan jezik, značilo zaštitu i odbranu srpskog naroda van Srbije, i prikupljanje JNA u granice buduće Jugoslavije.[18]

 

(2) To je, prema Kadijeviću, značilo da su se dva Ustavom definisana zadatka – odbrana od spoljašnje i unutrašnje agresije - “bitno” izmenila i da su zadaci sada postali:

-   odbrana srpskog naroda u Hrvatskoj i njegovog nacionalnog interesa;

-   izvlačenje garnizona JNA iz Hrvatske;

-   puna kontrola Bosne i Hercegovine sa krajnjim ciljem da se odbrani srpski narod i njegova nacionalna prava kada to postane aktuelno;

-   stvaranje i odbrana nove jugoslovenske države onih jugoslovenskih naroda koji to žele, u ovoj fazi srpskog i crnogorskog naroda.[19]

 

(3) Kadijević je naveo dve faze oružanog sukoba u Hrvatskoj.

 

(a) Prvom fazom Kadijević naziva period od prvih oružanih napada na Srbe u Srpskoj krajini do kraja leta 1991. godine, kada je Hrvatska, prema rečima Kadijevića, otpočela sa otvorenim oružanim napadima na JNA. Kadijević u svojoj knjizi kaže da je cilj JNA bio da “zaštiti srpski narod u Hrvatskoj od napada hrvatskih oružanih formacija” i da mu omogući da se konsoliduje i vojno organizuje za odbranu. Istovremeno, kaže Kadijević, trebalo je pripremiti JNA za rat sa Hrvatskom kad Hrvatska otpočne rat protiv JNA. Sve je to trebalo izvršiti u okviru "sprečavanja medžunarodnih sukoba, kako je stajalo u odluci Predsedništva SFRJ".[20]

 

(b) Za vreme druge faze oružanog sukoba u Hrvatskoj (koja je, prema Kadijeviću, počela krajem leta 1991. napadima na vojne jedinice i garnizone u Hrvatskoj, a završila prihvatanjem Vanceovog mirovnog plana[21])[22], zadatak JNA bio je “zaštititi srpski narod u Hrvatskoj na način što će svi krajevi sa većinskim srpskim stanovništvom osloboditi u svakom pogledu od prisustva hrvatske vojske i hrvatske vlasti; JNA povući iz Hrvatske, ali tako da se prethodno obezbjedi izvršenje prvoga zadatka; na cijelom jugoslovenskom prostoru vršiti dalju transformaciju JNA u vojsku buduće Jugoslavije kako po unutrašnjoj nacionalnoj i organizacionoj strukturi, tako i po teritorijalnoj lokaciji”.[23]

 

(c) Jedna od glavnih ideja iz osnovne zamisli o angažovanju JNA u drugoj fazi bila je “ostvariti puno sadejstvo sa srpskim ustanicima u Srpskoj Krajini”.[24]

 

(d) Zadaci JNA tokom druge faze trebalo je, prema Kadijevićevom mišljenju,  da se izvrše u dve etape:

i. Prva etapa (od kraja jula do početka septembra 1991)

- Prva etapa (druge faze) bila je usredsredžena pretežno na kontraudare taktičkog značaja “dok se potpuno ne ispolji agresija Hrvatske, uz intenzivno organizovanje i pripremanje srpskih ustanika u Hrvatskoj”. Kadijević u svojim memoarima piše da je grupisanje snaga JNA i njihovu upotrebu trebalo izvoditi tako da one budu u skladu sa planom napadne operativno-strategijske operacije predvidžene za drugu etapu sukoba u Hrvatskoj.

 

- U slučaju istočne Slavonije (tj. šireg vukovarskog područja), prva etapa druge faze bi u praksi obuhvatala sledeće:

 

Najjačom grupacijom oklopno —mehanizovanih snaga osloboditi Istočnu Slavoniju, a zatim brzo nastaviti dejstvo na zapad, spojiti se sa snagama u Zapadnoj Slavoniji i produžiti ka Zagrebu i Varaždinu, odnosno ka granici Slovenije.[25]

 

 - Prema Kadijeviću, ostali "osnovni elementi" ovog manevra su sledeći:

·         potpuno blokirati Hrvatsku iz vazduha i sa mora;

·         pravce napada glavnih snaga JNA što neposrednije vezivati za oslobadžanje srpskih krajeva u Hrvatskoj i garnizona JNA u dubini hrvatske teritorije. U tom cilju ispresecati Hrvatsku na pravcima Gradiška-Virovitica, Bihać-Karlovac-Zagreb, Knin-Zadar, Mostar-Split. Najjačom grupacijom oklopno-mehanizovanih snaga osloboditi istočnu Slavoniju, a zatim brzo nastaviti dejstvo na zapad, spojiti se sa snagama iz rejona Herceg Novi-Trebinje, blokirati Dubrovnik sa kopna i izbiti u dolinu Neretve i na taj način sadejstvovati snagama koje nastupaju na pravcu Mostar-Split.

·         nakon dostizanja odredženih objekata, obezbijediti i držati granicu Srpske Krajine u Hrvatskoj, izvući preostale dijelove JNA iz Slovenije i nakon toga povući JNA iz Hrvatske;

·         za mobilizaciju, pripremu mobilisanih ili demobilisanih jedinica kao i njihovo dovodženje na planirane pravce upotrebe potrebno je 10-15 dana, zavisno od stepena borbene gotovosti jedinice i njene udaljenosti od pravca upotrebe.[26]

 



Grafički prikaz prve etape druge faze oružanog sukoba u Hrvatskoj (izvor: dokazni predmet br. 425, "Moje viđenje raspada")

 

ii.            Druga etapa druge faze (od početka septembra 1991. do potpisivanja Vanceovog plana)

 

  -           Druga etapa druge faze je, prema Kadijevićevim riječima, bila jedinstvena operativno-strategijska napadna operacija s ciljem da se porazi hrvatska vojska i izvrše postavljeni zadaci.[27] Tokom te etape, JNA je izvela strategijsko-operativnu napadnu operaciju, ali u "prilično modifikovanom obliku". Kadijević u svojim memoarima piše da (jedini) razlog ove modifikacije leži u poluuspešnoj mobilizaciji i organizovanom dezerterstvu rezervnog sastava JNA.[28] Glavni zadaci/uspesi modifikovanog plana operacije su izvršeni, i to:

·         svi srpski krajevi u Hrvatskoj, osim jednog dijela u Zapadnoj Slavoniji, u uskom sadejstvu sa srpskim ustanicima, su oslobodženi. To čini oko jedne trećine teritorije bivše Republike Hrvatske;

·         kroz borbu je faktički izgradžena buduća vojska Srpske Krajine, koju je JNA opremila odgovarajućim naoružanjem i ratnom tehnikom.[29]

 



Grafički prikaz druge etape druge faze oružanog sukoba u Hrvatskoj (izvor: dokazni predmet br.425, "Moje viđenje raspada")

 

b. Dogadžaji na terenu, čija procena sledi dalje u izveštaju, potvrdžuju Kadijevićevu tvrdnju o promeni zadataka JNA za vreme sukoba u Hrvatskoj, kao i tvrdnje navedene u ranije pomenutim Jovićevim beleškama.

 

c. Medžutim, čini se da su ciljevi JNA odredženi u strogo poverljivoj Direktivi komandanta 1. vojne oblasti za operaciju u Slavoniji, broj 5-89, od 19. septembra 1991, daleko ambiciozniji od onih koje je Kadijević opisao u okviru “druge etape druge faze” operacija JNA u Hrvatskoj. Kako stoji u toj Direktivi, zadatak 1. vojne oblasti bio je zauzeti celo područje istočne i zapadne Slavonije i pripremiti se za prodor prema madžarskoj granici, a početak napada je predvidžen za 21. septembar (1991).[30]

 

 

KOMANDA 1.                                   VOJNA TAJNA

VOJNE OBLASTI                  STROGO POVERLJIVO

SP br. 5-89

19. septembar 1991.

 

DIREKTIVA  /izvadak/

 

        1. VO za operaciju u Slavoniji

Karta: 1:300.000: Banja Luka, Osijek, Beograd, Zagreb, Mostar, Sarajevo, Kragujevac.

 

2. ODLUČIO SAM

 

završiti sa mobilizacijom, dovesti jedinice i energično preći u napad glavnim snagama u medžurečju r. Drava – r. Sava, a pomoćnim (5. k) Okučani-Pakrac-Virovitica i Okučani-Kutina, sa zadatkom: uz avio i art. podršku i sadejstvo sa jedinicama TO okružiti i razbiti snage Republike Hrvatske u Slavoniji, deblokirati jedinice i vojne objekte, izbiti na liniju Našice-Sl. Brod i biti u gotovosti za produženje napada ka Koprivnici i Okučanima.

 

Operaciju izvesti u dve etape:

- U I etapi, u trajanju od 2-3 dana, deblokirati snage u garnizonu Vinkovci, ovladati linijom Našice-Slavonski Brod i biti u gotovosti za dalja dejstva.

- U II etapi, u trajanju od 4-5 dana, izbiti na liniju Suhopolje-Okučani i biti u gotovosti za produženje napada ka Varaždinu i Koprivnici. Delom snaga obezbediti granicu ka Madžarskoj i levi blok glavnih snaga....[31]

 



Grafički prikaz Direktive komandanta 1. vojne oblasti za operaciju u Slavoniji, broj 5-89 od 19. septembra 1991. godine. (dokazni predmet C4178

 

d. Pored gorenavedenih javnih izjava Borisava Jovića i generala armije Veljka Kadijevića, u izjavi koju je general-pukovnik Života Panić, komandant 1. vojne oblasti, a od septembra 1991. i komandant operacija na području Vukovara, dao u sklopu razgovora za BBC-jevu seriju Smrt Jugoslavije u oktobru 1994. navedeni su dodatni razlozi zašto strogo poverljiva direktiva 1. VO nije u potpunosti izvršena. Života Panić nedvosmisleno ukazuje na ključnu ulogu koju je imao Slobodan Milošević u donošenju odluka o menjanju ciljeva JNA u Slavoniji.

 

PANIĆ: Osijek je napušten jer smo ušli u njega bez vojske, ali onda mi je naredženo da se vratim. Poslušao sam, a onda je Kadijević tražio objašnjenje. Pre nego što sam otišao kod Kadijevića, sećam se da je Adžić rekao: "Nek ti je bog na pomoći. Bićeš smenjen".

Rekao sam mu da postoje planovi i da sam postupao u skladu s njima. Onog trenutka kad je pao Vukovar, dobio sam naredženje da zauzmem Osijek i Županju i krenem na Zagreb u dve kolone, duž Drave i Save. To smo mogli da postignemo za dva dana a, ovaj, zašto nismo, da tako kažem, bez obzira na to što je plan odobren, mislim da je postojao stav, ovaj, jer je srpsko rukovodstvo insistiralo da se zaštite samo područja na kojima su živeli Srbi. Znači, da se ne ide dalje. Zato smo, ovaj, poslušali. Nije zauzeto ni jedno jedino hrvatsko selo u Slavoniji, Baranji ili zapadnoj Slavoniji. Samo ona u kojima su Srbi bili u većini.

 

        Pitanje: Jeste li ikada razgovarali sa Borisavom Jovićem o toj odluci od..? ... Sa Miloševićem, ili..?

 

        PANIĆ: Razgovarao sam sa Jovićem, iako je on tada bio samo član Predsedništva, a Kostić je bio potpredsednik. Razgovarao sam i sa predsednikom MIloševićem. To je bila njegova odluka, Miloševićeva odluka, sa kojom se složilo krnje Predsedništvo.

 

        Pitanje: Kako ste taj stav objasnili Miloševiću?

 

        PANIĆ: On je samo rekao da mi nemamo nikakvog posla na područjima naseljenim Hrvatima. Moramo da branimo srpsko stanov… srpska područja, da sprečimo genocid nad njima, da sprečimo da se ponovi genocid iz Drugog svetskog rata, takav je bio stav. Ja sam mu rekao da treba da idemo dalje, ako nam je zadatak da se odbrani Jugoslavija. A to bi bilo jednostavno, jer su Hrvati napustili Vinkovce, Županju, Osijek. Kad je pao Vukovar, pala je i Hrvatska.

 

Lako smo mogli da napredujemo dalje. Ali, predsednik Milošević je, izmedžu ostalog, rekao da moramo da se, ovaj, zaustavimo. Takvo je bilo i naredženje ministra odbrane pa sam ja poslušao. Zaštitili smo srpska područja, i tu je linija i danas /prevod s engleskog/.[32]

 

Četiri godine kasnije, Panić je u razgovoru za jedan srpski informativni časopis potvrdio ono što je rekao u seriji "Smrt Jugoslavije". U tom razgovoru Panić objašnjava zašto su vojna dejstva u Vukovaru prouzrokovala razaranja tako velikih razmera:

 

Pitanje: Vi ste pobednik nad Vukovarom. Da li je u vojničkom smislu ta stvar mogla da se reši drugačije, bez onoliko razaranja?

 

PANIĆ: Ima sad mnogo mišljenja o tome šta je valjalo uraditi. Ja bih pošao od cilja koji je trebalo postići…Doneta je odluka da se oslobode sva naseljena mesta gde je većinsko srpsko stanovništvo. A u Vukovaru je tada živelo 52 posto Srba. Ako hoćeš da zauzmeš grad bolje ga je razoriti sa što manje gubitaka, nego da ljudi izginu, a da se izgubi grad. A kad smo Vukovar oslobodili, imali smo slobodan put. Sve je bilo prazno pred nama. Osijek je bio prazan, Vinkovci su bili prazni. Mogli smo pravo na Zagreb. Bez problema. Medžutim oni nisu dali…Vrhovno komandovanje nije dalo da se ide dalje. Trebalo je samo zaštititi srpski narod. Mi smo naš cilj ostvarili i tu smo stali.

 

Mi smo imali dobru vojsku, bili smo opremljeni, imali morala. Mogli smo da obavimo taj posao. Da idemo do Zagreba i završimo stvar. Imali smo legitimno pravo, jer je ustaška vojska bila pobunjenička u jedinstvenoj državi. Tada sam ja bio komandant Prve armije. Ja stignem do pola Osijeka i meni narede da stanem.

 

Pitanje: Ko vam je naredio?

 

PANIĆ: Adžić me je pozvao da se vratim nazad, a onda sam ja išao na razgovor kod generala Kadijevića. Pitao me je ledeno zašto sam išao dalje od dobijenog naredženja. A on je samo odradio posao koji je bio dogovoren na nekom višem nivou. Inače, i njemu je lično odgovaralo da taj posao završimo do kraja i stignemo do Zagreba.[33]

 

e. Dana 1. oktobra 1991, štab Vrhovne komande oružanih snaga SFRJ izdao je ultimatum hrvatskim političkim i vojnim vlastima, kao odgovor na to što su se “rukovodstvo i oružane formacije oglušili o sve dogovore o prekidu vatre” i na “stezanje blokade vojnih jedinica (JNA)”. U ultimatumu je bilo sledeće upozorenje:

 

- za svaki napadnuti i zauzeti objekat JNA, odmah će biti uništen po jedan objekat od ključnog značaja za Republiku Hrvatsku;

- za svaki napadnuti ili osvojeni garnizon biće uništen po jedan ključni objekat u gradu u kojem se on nalazi. Civilno stanovništvo se upozorava da se na vreme povuče iz naseljenih mesta;

- kao vojni odgovor na zauzimanje nekoliko kasarni i drugih vojnih objekata otkako je uveden poslednji prekid vatre, izvršićemo ofanzivna dejstva na deo Republike Hrvatske;

- ukoliko želite da izbegnete dalje krvoproliće i razaranje, mesne vlasti moraju smesta da stupe u kontakt sa nadležnim komandama JNA kako bi se omogućilo bezbedno izvlačenje jedinica i celokupne medicinske opreme i pokretne imovine, kao i porodica pripadnika vojske iz ugroženih garnizona. U ovome mogu pomoći medžunarodni posmatrači.” /prevod s engleskog/[34]

 

f. Nakon ovog ultimatuma, 7. novembra 1991. izdata je direktiva general-pukovnika Blagoja Adžića, načelnika Generalštaba oružanih snaga SFRJ, o tome kako sprečiti da oprema JNA u garnizonima koji su pod blokadom padne u ruke hrvatskih snaga. U toj direktivi nisu bila navedena samo precizna uputstva o tome kako onesposobiti sisteme naoružanja, vozila i ostale vojne opreme i sredstava koje su hrvatske snage putem opsade mogle da zaplene, već je bilo naloženo “koristiti borbene sisteme većih efekata dejstva,…takodže staviti u funkciju pretnje i odmazde, izabrati ciljeve i zapretiti njihovim sigurnim uništenjem, što i učiniti ako se ne ispune naši zahtevi ili budu ugroženi životi naših ljudi”.[35]

 

g. Nakon što je (krnje) Predsedništvo SFRJ 1. oktobra 1991. proglasilo “neposrednu ratnu opasnost”, general armije Veljko Kadijević je 3. oktobra 1991. dao izjavu. Slede neki odlomci iz te izjave, objavljene u 35. broju Biltena Službe za informisanje SSNO. Kadijevićeva izjava ne samo da pojašnjava stavove saveznog sekretara za narodnu odbranu o ciljevima JNA u sukobu, već daje uvid u stanje odnosa izmedžu saveznog sekretara za narodnu odbranu i predsednika savezne vlade Ante Markovića i izmedžu saveznog sekretara za narodnu odbranu i (zvaničnog) predsednika Predsedništva Stipe Mesića: Kadijević ne priznaje njihovu vlast i javno ih napada.

 

IZJAVA SAVEZNOG SEKRETARA ZA NARODNU ODBRANU GENERALA ARMIJE VELJKA KADIJEVI]A (3. OKTOBAR 1991) GRAĐANIMA I PRIPADNICIMA ORUŽANIH SNAGA JUGOSLAVIJE

 

OD SAMOG POČETKA KRIZE U NAŠOJ ZEMLJI JUGOSLOVENSKA NARODNA ARMIJA TRUDILA SE DA STVORI USLOVE ZA NJENO MIRNO I DEMOKRATSKO REšENJE, ZASNOVANO NA USTAVU I SAVEZNIM ZAKONIMA, KOJE BI BILO REALIZOVANO KROZ INSTITUCIJE SISTEMA.

 

OSTALI SMO BEZ DRŽAVE, A DEO ONOGA ŠTO JE JUČE MOGLO DA SE VIDI I ČUJE NA MARATONSKOJ SEDNICI VRHOVNE KOMANDE JOŠ JEDNOM JE JASNO POKAZALO KAKVOG VRHOVNOG KOMANDANTA IMAMO. POJEDINI ČLANOVI PREDSEDNIšTVA SFR JUGOSLAVIJE SVESNO SU ONEMOGU]AVALI DONOšENJE ODLUKA U NAMERI DA RAZBIJU JUGOSLAVIJU TAKO ŠTO ĆE OSUJETITI I RAZBITI ARMIJU. NJIMA SE PRIKLJUČIO PREDSEDNIK SAVEZNE VLADE SA SVOJIM PERFIDNIM DELOVANJEM. TAKVO PONAšANJE JEDNOG VRHOVNOG KOMANDANTA I JEDNOG PREMIJERA PREMA NJIHOVOJ VLASTITOJ ARMIJI NEČUVENO JE.

 

ŠTA JE JUGOSLOVENSKA NARODNA ARMIJA ŽELELA DA URADI, A šTA JE ZAPRAVO POSTIGLA? POSTUPAJUĆI U SKLADU SA ODLUKOM PREDSEDNIšTVA SFRJ, MI SMO IMALI SAMO JEDAN CILJ, A TO JE DA SPREČIMO KRVAVE ETNIČKE SUKOBE I ONEMOGUĆIMO DA SE PONOVI GENOCID NAD SRPSKIM NARODOM. U TOM CILJU SMO ANGAŽOVALI GLAVNE SNAGE NA KRIZNIM PODRUČJIMA.

 

ONO ŠTO IMAMO U REPUBLICI HRVATSKOJ JE NEONACIZAM. ON U OVOM TRENUTKU PREDSTAVLJA NAJVEĆU PRETNJU SRBIMA U HRVATSKOJ, ALI JE TAKO\E U DIREKTNOJ SUPROTNOSTI SA VITALNIM INTERESIMA HRVATSKOG NARODA I SVIH DRUGIH NARODA NA TLU JUGOSLAVIJE.

 

U OVOM TRENUTKU, ARMIJA NE ŽELI NIšTA DRUGO OSIM DA USPOSTAVI KONTROLU NA KRIZNIM PODRUČJIMA, ZAšTITI SRPSKO STANOVNIšTVO OD PROGONA I ISTREBLJENJA I OSLOBODI PRIPADNIKE JUGOSLOVENSKE NARODNE ARMIJE I NJIHOVE PORODICE. PREDUSLOV ZA TO JE PORAZ USTAšKIH SNAGA. MI I DALJE OSTAJEMO PRI STAVU KOJI SMO ČESTO PONAVLJALI, A TO JE DA SVA POLITIČKA PITANJA MORAJU DA SE REšAVAJU DIJALOGOM I UZ POŠTOVANJE PRAVA I INTERESA SVIH NAšIH NARODA. …[36]

 

 h. Dana 12. oktobra 1991, NGš JNA general-pukovnik Adžić potpisao je poverljivi dopis br. 6-83 u vezi s ulogom JNA na teritoriji Republike Hrvatske.[37] Prema Adžiću, ta uloga se sastoji u "odbrani delova srpskog naroda od genocida i biološkog istrebljenja koji im prete [od ustaških snaga]” /u b/h/s originalu ovaj deo glasi ovako: "od povampirenog fašizma u Hrvatskoj"/. Adžić je naredio i sledeće: "Svi oružani sastavi, bilo da se radi o JNA, TO ili dobrovoljcima, moraju dejstvovati pod jedinstvenom komandom JNA".

 

“U skladu sa ustavnim obavezama i odlukom Predsedništva Jugoslavije, armija, uprkos tako krupnim preprekama, uporno izvršava svoj osnovni zadatak: sprečava širenje medžunacionalnih sukoba i ponavljanje genocida nad srpskim narodom u Hrvatskoj.

 

U skladu sa ustavnim obavezama i odlukom Predsedništva Jugoslavije, armija izvršava svoje obaveze, ali postupci ustaških snaga prema jedinicama blokiranim u kasarnama i prema srpskom stanovništvu u Hrvatskoj, prema zarobljenim pripadnicima JNA i njihovim porodicama su tipični genocidni postupci, sračunati na njihovo uništenje i etničko čišćenje prostora Hrvatske.

 

Sada je u toku odlučujuća bitka za spas zemlje od gradžanskog rata i krvoprolića. Tu bitku armija i sve patriotske snage moraju dobiti i tako sprečiti nepotrebne ogromne ljudske žrtve.

 

Da bi se taj zadatak uspešno realizovao moraju se što pre iz vojnih, bezbednosnih, ljudskih i moralnih razloga, deblokirati kasarne na prostoru Hrvatske i iz njih izvući kompletne jedinice na nove lokacije. Time bi se, pored spasavanja ljudskih života, ojačale i snage za osnovni zadatak armije.

 

Očito je da se u ratu koji ustaške snage i vrhovništvo nameću delovima srpskog naroda u Hrvatskoj i JNA ne radi, kako to neki mirotvorci lažno podmeću i podvaljuju, o osvajanju hrvatskih teritorija, već se, u suštini, radi o odbrani delova srpskog naroda od genocida i biološkog istrebljenja koji im preti od povampirenog fašizma u Hrvatskoj, obezbedženju izvlačenja sada blokiranih snaga JNA, porodica AVL i oslobodženju svih zarobljenih vojnih lica koja se drže kao taoci pretnjom da od ustaško-fašističkih snaga budu likvidirani. Upravo i sva oružana dejstva koja se od strane ustaško-fašističkih snaga permanentno i u narastajućem obimu sprovode prema delovima srpskog naroda i snagama JNA u Hrvatskoj, ne izvode se izvan granica kriznog žarišta u Hrvatskoj, u kojima živi deo srpskog življa i u kojima su, pored delova srpskog naroda, napadnuti svim sredstvima sastavi JNA. Osnovni je cilj da se oni odatle oružjem, ili na druge načine, potisnu, a potom goloruki srpski narod ostaviti na milost i nemilost ustaškim snagama koje su spremne za njegovu fizičku likvidaciju, jer samo na taj način mogu da ostvare etnički i rasno nezavisnu krvavu Hrvatsku po drugi put.

 

Zato je PSFRJ zauzelo jasan stav da je povlačenje jedinica JNA sa teritorija na kojima žive Srbi u Hrvatskoj neprihvatljivo, jer bi time oni bili izloženi fizičkoj likvidaciji.

 

U skladu sa tim, PSFRJ je i odlučilo da, sve dok se ne postigne političko rešenje jugoslovenske krize, vojne snage ostanu na prostorima na kojima se sada nalaze. A kada politička rešenja budu doneta, JNA će postupati u skladu sa političkim odlukama i sporazumima koji budu postignuti

 

U suštini, ovakav istovetan odgovor uputio je i savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Veljko Kadijević predsedavajućem EZ holandskom ministru spoljnih poslova Van Den Bruku.

 

Kad je u pitanju zaštita biološkog opstanka delova jednog naroda i delova JNA ugroženih neposredno od fašističko-ustaških snaga, to je onda zadatak koji je iznad svih stranačkih opredeljenja i borbe za vlast, orjentacija i motiv za borbu svakog poštenog, patriotski opredeljenog čoveka, bez obzira na stranačku i drugu pripadnost, koja sada, u ovim uslovima, ne može biti u prvom planu. Naša je moralna obaveza, patriotska i ljudska, da mobilišemo i pokrenemo sve raspoložive snage i taj častan i najhumaniji zadatak izvršimo uspešno do kraja.

 

Svim našim ljudima treba objasniti značaj ovog zadatka kako bi razumeli i imali strpljenja. Jasno je da i u ovim uslovima ne treba dozvoliti nikakvo iznenadženje. Na svaku provokaciju treba odgovoriti odlučno i bez bilo kakvog kolebanja.

 

U toku izvršavanja ovih zadataka, po svaku cenu mora se sprečiti svaka samovolja, nedisciplina, samoudaljavanje iz jedinica, maltretiranje gradžana bez obzira na njihovu nacionalnost na prostorima lokacije jedinica, pljačka i kradža imovine i sprovodženje nekakvih privatnih zakona.

 

Svi oružani sastavi, bilo da se radi o JNA, TO ili dobrovoljcima, moraju dejstvovati pod jedinstvenom komandom JNA. Ponašanje i rad moraju se odvijati po propisima koji važe za vojnu organizaciju, uz puno poštovanje vojne discipline, subordinacije, vojnih zakona i propisa u svim uslovima života, rada i borbenih dejstava.

 

Sa ovim stavovima odmah upoznati sav starešinski sastava JNA, a na najpogodniji način vojnike i gradžanska lica, uz iznošenje najbitnijih iskustava sopstvenih jedinica u dosadašnjem periodu i ukazivanje na neposredne i naredne zadatke.”[38]

 

 i. Veljko Kadijević je cilj “zaštite srpskog stanovništva” potvrdio u strogo poverljivom naredženju br. 2256-1, pod nazivom Direktiva o upotrebi oružanih snaga u narednom periodu za pripremu i izvodženje borbenih dejstava od 10. decembra 1991. godine. U kontekstu ovog izveštaja važno je istaći sledeće Kadijevićevo naredženje: "staviti pod komandu najstarijeg starešine JNA i TO, kao i dobrovoljačke jedinice koje prihvataju da budu pod tom komandom, i nošenje oznaka JNA i TO” i "svim merama sprečiti pljačku i genocidna (osvetnička) ponašanja" angažovanjem u tu svrhu organa vojne policije i jedinica, kao i organa krivičnog gonjenja.[39] Iako je ova direktiva izdata posle pada Vukovara i dogadžaja na Ovčari, i dalje je relevantna za razumevanje celokupnog konteksta u vezi sa tim dogadžajima.

 

DIREKTIVA

O UPOTREBI ORUŽANIH SNAGA U NAREDNOM PERIODU ZA PRIPREMU I IZVO\ENJE BORBENIH DEJSTAVA

I

1. Jugoslovenska kriza je internacionalizovana i predmet je razmatranja svetskih institucija, prvenstveno EZ i Saveta bezbednosti OUN. U ponašanju mnogih zemalja u Evropi došlo je do promena njihovih stavova u odnosu na jugoslovensko pitanje, od dobronamernih do razbijačkih. U toj funkciji su i sve pretnje i pritisci, kao i zloupotreba položaja i uloge u medžunarodnoj zajednici. Iz tih razloga teško je prognozirati tok daljeg razvoja dogadžaja.

 

2. U proteklom periodu oružane snage Republike Hrvatske, i pored brojnog i organizacionog narastanja, pretrpele su brojne gubitke na čitavom frontu, naročito posle pada Vukovara, što je znatno uticalo na razvoj dogadžaja na političkom planu. No, i pored toga, protivnik stalnim borbenim aktivnostima nastoji da povrati delove izgubljenog prostora. Zato i u narednom periodu treba očekivati da će primenom vatrenih udara, napada i dejstava DTG nastojati da održi stanje sukoba sa ciljem da: našim OS nanosi gubitke; popravi svoj položaj na frontu i utiče na politička rešenja jugoslovenske krize, pre svega preko institucija EZ i SB OUN. To ukazuje na zaključak da rat može i duže trajati.

 

3. Jugoslovenska narodna armija sa TO, i pored odredženih početnih slabosti koje su posledica nedovoljne popune, osipanja kadra, izdaje, slabosti u rukovodženju i komandovanju, uspela je da izvrši sve postavljene zadatke, pri čemu je borbeno i moralno ojačala, stabilizovala stanje i očuvala svoj integritet i jugoslovenski karakter. To je imalo znatnog uticaja na deblokiranje naših snaga u R. Hrvatskoj i prihvatanje inicijative Predsedništva SFRJ o angažovanju mirovnih snaga OUN u Jugoslaviji. U dosadašnjim b/d stečena su i značajna iskustva.

Ovim je završen jedan veoma značajan period realizacije postavljenih ratnih ciljeva.

 

II

 

Naše OS ulaze u novi, izuzetno značajan, period realizacije krajnjih ciljeva rata: zaštite srpskog stanovništva, mirnog razrešenja jugoslovenske krize i stvaranja uslova za očuvanje Jugoslavije za one narode koji žele da u njoj žive. Zato je očuvanje b/g JNA i OS u celini i dalje težišni zadatak svih nivoa rukovodženja i komandovanja i njenih pripadnika, sve do iznalaženja političkog rešenja jugoslovenske krize.

 

Imajući u vidu svu složenost situacije, dosadašnja iskustva i ukupno stanje, te potrebu daljeg jačanja b/g pred sve nivoe rukovodženja i komandovanja postavljam sledeće

 

ZADATKE

 

1. Preduzeti sve potrebne mere za stalno poboljšavanje sistema rukovodženja i komandovanja. Obezbediti da se naredženja, odluke i zadaci izvršavaju potpuno, krajnje odgovorno i disciplinovano.

 

2. Doslednom primenom principa subordinacije obezbediti da se svaki nivo RiK bavi zadacima iz svoje nadležnosti. Svaki viši nivo RiK dužan je da na bazi primljenog zadatka i procena donosi pravovremene odluke i izdaje zadatke. Sprečiti praksu u kojoj se naredženja i zadaci samo prenose izvršiocima, a time i skida odgovornost sa sebe.

 

3. U zavisnosti od donetih odluka, svaki nivo RiK mora obezbediti da potčinjeni shvate suštinu i smisao postavljenih zadataka i izdatih naredženja, a zatim od njih tražiti dosledno izvršavanje istih.

 

U svim poslovima izvršavanja borbenih i drugih zadataka sprečiti samovolju pojedinaca.

 

4. Boljom koordinacijom obaveza i zadataka obezbediti primenu principa ličnog kontakta. U tom cilju, kad god postoje uslovi, i odluke i zadatke izdavati na komandnom mestu potčinjenog. Obezbediti plansko i racionalno prisustvo u potčinjenim jedinicama i ličnim angažovanjem ispoljavati uticaj na njihov rad. U tom cilju, izvršiti analizu rasporeda KM po nivoima i uspostaviti poredak koji obezbedžuje stalan uvid u stanje na frontu.

 

5. U narednom periodu intenzivirati politički rad sa ljudima i obezbediti veći stepen njihove informisanosti. Istovremeno sprečiti netačno i zlonamerno izveštavanje iz jedinica i sa fronta. U tom cilju preduzeti potrebne mere da se spreči iznošenje neistina i ocena koje štete ugledu JNA, a koje su proizvod antiarmijske propagande. U vezi s tim na svim nivoima rukovodženja i komandovanja izvršiti analizu dosadašnjeg informisanja javnosti i predložiti potrebne mere. Nosioci ukupnog rada na ovim zadacima moraju biti najodgovornije starešine. Istovremeno sprečiti da se u zonama b/d kreću i samovoljno ponašaju razni izveštači koji za to nemaju potrebna ovlašćenja nadležnih organa.

 

6. U svim zonama borbenih dejstava staviti pod komandu najstarijeg starešine JNA sve jedinice JNA i TO, kao i dobrovoljačke jedinice koje prihvataju da budu pod tom komandom, i nošenje oznaka JNA i TO. Sve ostale naoružane sastave smatrati paravojnim i iste razoružavati i udaljavati iz zona b/d.

 

Svim merama sprečiti pljačku i genocidna (osvetnička) ponašanja. U tom cilju uspostaviti potrebnu kontrolu angažovanjem organa vojne policije i za to odredženih jedinica, kao i organa za krivično gonjenje. [40]

 

U isto vreme kad je izdata ova direktiva, medžunarodna zajednica je aktivno pokušavala da iznadže mirno rešenje sukoba. Dana 23. novembra 1991, predsednik Srbije Slobodan Milošević, predsednik Hrvatske Franjo Tudžman i savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Veljko Kadijević potpisali su u Ženevi sporazum o trenutačnom prekidu vatre pod pokroviteljstvom UN-a i EU. Potpisnici su se složili da treba što pre organizovati mirovnu operaciju Ujedinjenih nacija.[41]

 

j. Uputstva koja je davalo preostalo Predsedništvo SFRJ, Kadijevićeva analiza i Adžićevo naredženje pokazuju da je JNA, bar de facto, sve manje bila “armija SFRJ”, a sve više, barem u Hrvatskoj, postepeno postajala pretežno srpska snaga, koja je služila srpskim ciljevima. Uloga JNA više nije bila posredovanje izmedžu sukobljenih strana nego stvaranje srpskih područja u onim delovima Hrvatske koje je srpsko/srbijansko rukovodstvo smatralo srpskim i uspostavljanja kontrole nad njima. Tako se ustavni zadatak “zaštite teritorijalnog integriteta” svei na učvršćivanje srpske/srbijanske kontrole nad ovim drugim područjima.

 

k. Vojislav Šešelj,[42] predsednik Srpske radikalne stranke (SRS), i ostali nacionalistički političari u Srbiji pozdravili su ovaj pomak u ciljevima JNA kao "zaštitu Srba" i uspostavljanje "linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica" kao zapadne granice srpske zemlje. U svojim političkim govorima i intervjuima, Vojislav Šešelj često govori o "liniji Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica" kao zapadnoj granici srpskih zemalja. Šešeljevi stavovi se smatraju značajnim u kontekstu ovog izveštaja jer je medžu snagama potčinjenim pukovniku Miletu Mrkšiću, komandantu gmtbr, a od otprilike 8. oktobra 1991. i komandantu OG Jug za vreme dejstava čiji je cilj bio zauzimanje Vukovara, bilo dobrovoljaca koje je SRS regrutovao ili su na neki drugi način bili povezani sa SRS-om.

 

Hrvati, što se nas tiče, mogu da izađu iz Jugoslavije kad im je volja. Kad god požele. Samo im otvoreno stavljamo do znanja da ni pedalj srpske teritorije neće izneti. Ni jedan komadić zemlje na kojoj se nalaze srpska sela, porušene crkve, srpske jame, klanice, srpski logori, srpski Jasenovci jer, ako bi smo to dozvolili, bili bi smo nedostojni svojih slavnih predaka i morali bi da se stidimo pred svojim potomcima. Mogu Hrvati da stvaraju svoju novu državu ali samo isključivo zapadno od linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. Sve što je istočno od te linije, srpsko je.[43]

 

l. Nadalje, Vojislav Šešelj hvali promene koje je JNA izvršila u cilju postizanja cilja zaštite Srba i ostvarivanja linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica. U intervju datom "Pogledima" u novembru 1991. Vojislav Šešelj ističe ono što smatra da su zajednički ciljevi JNA i dobrovoljaca povezanih sa SRS-om i način na koji se JNA i dobrovoljci povezani sa SRS-om dopunjavaju u postizanju tih ciljeva.[44]

 

Razume se, imamo dobrovoljce, hrabre, odvažne, sposobne, ali njih mora da predvode školovani oficiri, a ako neko ima školovane oficire to je Armija. Sa druge strane, između nas, Armije i Teritorijalne odbrane, više nema nikakve razlike. Mi smo ista vojska, borimo se za iste ciljeve i sve međusobne ideološke suprotnosti odavno smo odstranili. Naš cilj je da pobedimo, a kada pobedimo opet ćemo se deliti po političkim strankama, opet ćemo u političkom životu da zastupamo različite ideološke stavove i ostvarujemo političke interese.

Armija je već dosta pročistila svoje redove, treba i dalje da ih pročišćava, maksimalno da ih pročisti, ali mi imamo poverenja u sadašnji proces koji se odvija u redovima Armije i smatramo da ćemo dovesti do pravih rezultata. Mi Armiji sada verujemo, jer je Armija na delu pokazala da se bori za odbranu srpskog naroda, srpskih teritorija, naših zapadnih granica. Armija sadejstvuje sa svim našim ljudima i bez zajedničkog sadejstva ni jedni ni drugi ne bismo pokazali rezultate koji se postižu.

 

m. Kada je kasnije Šešelj bio primoran da prizna da kao zapadna granica srpskih zemalja nije uspostavljena linija Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, za taj neuspeh javno je optužio saveznog sekretara za narodnu odbranu generala armije Veljka Kadijevića.

 

Što se tiče ove linije Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, ona nije 100% realizovana. Naša granica danas nije Karlobag ali jeste 20 km južnije na obalama Novigradskog zaliva, na Novigradskom moru. Naša granica nije Karlovac, ali jeste predgrađe Karlovca. I naša granica nije Virovitica ali jeste Pakrac. Ali, unazad samo tri godine niko nije od nas mogao ni sanjati da će Srbi ipak za kratko vreme da realizuju te svoje ciljeve, ako ne 100% onda 80%. … Imali bi mi sve ove naše granice u idealnoj razmeri da na čelu Armije nije bio izdajnički general Veljko Kadijević, koji je vodio poznatu politiku "kreni-stani", koja je uništila armiju iznutra , insistirao je do kraja da se sačuva petokraka na vojničkim uniformama i sl./ .../[45]

 

I to što Veljko Kadijević tvrdi da nisu imali ljudstva da zadrže Zapadnu Slavoniju - nije tačno! Mogli su, mogli. Mogli su poslati oficire, pa od njih formirati specijalne jedinice. A imali su ovde na hiljade oficira. Što ih nisu mobilisali - i poslali s oružjem na borbena mesta?

Srpska radikalna stranka je celu devedesetu upozoravala da treba prečistiti sad već bivšu JNA. Tražio sam smenjivanje Veljka Kadijevića, Petra Šimića, koga sam otvoreno nazvao ustašom, pa je on umro odmah posle toga. Tražio sam da se Veljko Kadijević uhapsi i da mu se sudi.[46]

 

Drugi deo: aspekti rukovodženja i komandovanja unutar oružanih snaga SFRJ tokom sukoba u Hrvatskoj

 

1. Uvod

a. U ovom odeljku se razmatra dejstvo sukoba u Hrvatskoj na strukturu oružanih snaga SFRJ i posledice tog sukoba na rukovodženje i komandovanje oružanim snagama, kao i na zakonski okvir u kojem su oružane snage postojale i delovale. U ovom delu govori se i o glavnim aspektima uloge dobrovoljaca povezanih sa SRS-om.

 

b. Počev još od januara 1991, pre izbijanja sukoba u Hrvatskoj, policija i teritorijalna odbrana Republike Hrvatske počela je da se postepeno deli na hrvatske i (mesne) srpske strukture. U područjima gde su imali većinu ili značajnu manjinu, mesni Srbi su preuzeli postojeće strukture (pošto su nesrbi otišli ili ih se poticalo da odu, ili nisu više priznavali SFRJ i prestali su da saradžuju sa JNA) ili formirali sopstvenu policiju i jedinice i štabove TO-a koji nisu bili odgovorni republičkim organima u Hrvatskoj, već su ostali lojalni onome što je ostalo od SFRJ, i Srbiji.

 

c. Tokom sukoba u Hrvatskoj, nacionalne političke stranke u Srbiji, medžu kojima i Srpska radikalna stranka (SRS), organizovale su regrutaciju, obuku i upućivanje dobrovoljaca u zone sukoba u Hrvatskoj ili čak osnivale sopstvene dobrovoljačke/paravojne formacije. Takve dobrovoljačke/paravojne formacije nisu bile predvidžene zakonima SFRJ ili Srbije. Dobrovoljci iz Srpske radikalne stranke (SRS), na čijem čelu je bio Vojislav Šešelj, preuzeli su naziv rojalističkog pokreta otpora iz Drugog svetskog rata i nazvali se četnicima, a zvali su ih i "šešeljevci". U isto vreme postojale su i druge grupe, kao što su "Arkanovi tigrovi",[47] koji su, prema obaveštajnim izveštajima Organa bezbednosti i Uprave bezbednosti JNA, održavali tesne veze sa Ministarstvom unutrašnjih poslova (MUP) i Ministarstvom odbrane (MOD) Republike Srbije (MUP) /kao u originalu/[48]. Da bi se ova novonastala situacija pravno regulisala, vršene su izmene i dopune zakona. U leto 1991. godine Srbija i SFRJ su donele uredbe i uputstva o upisu i prijemu dobrovoljaca u TO Republike Srbije i u JNA. U decembru 1991. godine, (krnje) Predsedništvo SFRJ donelo je naredbu o angažovanju dobrovoljaca u oružanim snagama SFRJ.

 

a. Za vreme sukoba u Hrvatskoj, JNA je formirala operativne i taktičke grupe (OG i TG) da bi ponovo uspostavila i/ili održala ujedinjenu i jedinstvenu komandu i kontrolu nad JNA, mesnim srpskim TO-om, TO-om Srbije i dobrovoljacima/paravojskom.

2. Pregled snaga koje su dejstvovale pod rukovodženjem i komandovanjem JNA tokom sukoba u Hrvatskoj

a. JNA

 

Hrvatska je potpadala pod Prvu vojnu oblast, Petu vojnu oblast i Vojno-pomorsku oblast. Niže u tekstu navedene su glavne jedinice tih vojnih oblasti. U sukobima nisu učestvovale sve jedinice koje su prikazane na ovom grafikonu. Istovremeno su mobilisane rezervne jedinice, a u Hrvatsku su poslate jedinice iz drugih vojnih oblasti. Pored toga, tokom operacija u cilju zauzimanja Vukovara, u istočnu Slavoniju je poslata gardijska motorizovana brigada (bez jednog bataljona), koja je bila direktno potčinjena SSNO-u.[49]

 

 

 


Nakon povlačenja JNA iz Slovenije, 14. (Ljubljanski) korpus se povukao na prostor Prijedor - Derventa - Zenica (Bosna i Hercegovina) a 31. (Mariborski) korpus na prostor šabac - Valjevo – Gornji Milanovac (Srbija).[50]

 

 

 



b. TO

 

TO o kojem govori ovaj deo nije (zvanični) TO Republike Hrvatske. Ovde se pojam TO koristi za snage TO-a koje su unilateralno osnovali Srbi u Hrvatskoj. Tu spadaju i jedinice TO-a Republike Srbije i Republike Crne Gore koje su delovale na teritoriji Republike Hrvatske.

 

(1) Mesni srpski TO

 

(a) Mesni srpski TO u Hrvatskoj bio je sastavljen od jedinica koje su tamošnji Srbi formirali od postojećeg TO-a Republike Hrvatske na područjima gde su Srbi bili u većini ili u značajnoj manjini. Na nekim područjima su postojeće jedinice TO-a Republike Hrvatske zbog sukoba postale de facto srpske, jer su nesrbi otišli iz njih ili više nisu priznavali SFRJ, te su prestali da saradžuju sa JNA. Pošto se to dešavalo van kontrole Republike (to jest Hrvatske), može se reći da je mesni srpski TO bio u suprotnosti sa postojećim propisima i pravnom regulativom.

 

(b) Proces stvaranja isključivo srpskog TO-a u Hrvatskoj počeo je u januaru 1991. na mesnom nivou,[51] a u aprilu 1991. je postao organizovaniji.[52]

 

(c) U skladu sa izdatim naredbama, u periodu od aprila 1991. do decembra 1991. na sledećim područjima su formirani štabovi mesnog srpskog TO-a i/ili brigade i potčinjene jedinice:

 

- severna Dalmacija[53]: Knin, Benkovac, Obrovac,

- Lika: Korenica, Plaški, Gračac, Donji Lapac,[54]

- Kordun: Vojnić, Slunj, Vrgin Most,[55]

- Banija: Glina, Kostajnica, Petrinja, Dvor na Uni, Sisak,[56]

- zapadna Slavonija: Slavonska Požega, Pakrac, Daruvar, - Podravska Slatina, Grubišno Polje,[57]

- istočna Slavonija, zapadni Srem i Baranja[58]: Dalj, Beli Manastir, Vukovar, Mirkovci.

 

(d) Rukovodženje i komandovanje mesnim srpskim TO-om u delovima Hrvatske koji su se nazivali Srpska autonomna oblast (SAO) Krajina konsolidovali su se u septembru-oktobru 1991, kada je formiran zajednički štab TO-a SAO Krajine, u kojem su većim delom bili penzionisani i ostali oficiri bivše JNA: 30. septembra 1991. je Milan Babić za komandanta TO-a SAO Krajina imenovao penzionisanog potpukovnika JNA Iliju Čujića.[59] Čujić je na sopstveni zahtev razrešen dužnosti 28. novembra 1991. godine,[60] a na njegovo mesto je došao pukovnik Radoslav Maksić.[61]

 

(e) Mesni srpski TO u SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem i njegova uloga tokom dejstava u Vukovaru detaljno se opisuje u TREĆEM delu.

 

(2) TO Republike Srbije

 

U nekoliko borbenih dokumenata koji se odnose na dejstva JNA u Hrvatskoj pominje se učešće jedinica TO Republike Srbije u sukobu. O učešću jedinica Teritorijalne odbrane Republike Srbije u dejstvima u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu biće više reči u TREĆEM delu.

 

c. Dobrovoljci/paravojska

 

(1) Zakonodavstvo do avgusta 1991.

 

(a) U skladu sa članom 240. Ustava iz 1974. godine i članom 91. Zakona o opštenarodnoj odbrani (ONO) iz 1982, oružane snage SFRJ sastoje se od JNA i TO-a. Član 102. Zakona o ONO iz 1982. godine još kaže da TO obuhvata sve naoružane sastave koji nisu deo JNA i milicije.[62]

 

(b) Član 119 Zakona o ONO iz 1982. godine govori o “dobrovoljcima” i opisuje njihove zadatke i njihovo mesto u vojnoj hijerarhiji. U petom pasusu stoji da se oni: “u pogledu prava i dužnosti izjednačuju sa vojnim licima, odnosno vojnim obveznicima.”[63] Član 119. Zakona o ONO iz 1982. odnosi se, medžutim, na dobrovoljce-pojedince, tj. ljude koji se, uprkos tome što nemaju vojnu obavezu, samostalno priključuju (postojećim) jedinicama oružanih snaga SFRJ (JNA i TO) posle proglašenja vanrednog stanja, neposredne ratne opasnosti ili rata.

 

(c) Prema članu 39. Zakona o odbrani Republike Srbije iz 1991. godine, "u ratu, u slučaju neposredne ratne opasnosti i za vreme vanrednog stanja", Teritorijalna odbrana može se popunjavati i dobrovoljcima. Član 118. Zakona o odbrani Republike Srbije iz 1991. godine predvidža sledeće: "Oružane snage, u skladu sa zakonom, organizuju, popunjavaju, naoružavaju, opremaju i osposobljavaju samo nadležni državni organi".[64]

 

(d) U zakonima koji su bili na snazi pre sukoba u Hrvatskoj ne predvidža se ni govori o pitanju dobrovoljaca koji su pod vojnom obavezom, a odbijaju da služe u JNA, ali pošto ih regrutuju političke stranke, ipak pristupe jedinicama JNA ili TO-a. Pored toga, zakonodavstvo ne predvidža i ne odnosi se na mogućnost da političke stranke i druge organizacije osnivaju dobrovoljačke/paravojne formacija van okvira oružanih snaga SFRJ (koje se sastoje od JNA i TO-a).

 

(2) Situacija na terenu

 

(a) Prema rečima saveznog sekretara za narodnu odbranu generala armije Veljka Kadijevića, mobilizacija je postala ključni limitirajući faktor ostvarivanja svih planova upotrebe JNA u sukobima u Hrvatskoj, "veći nego svi drugi problemi zajedno i mnogo veći nego što je to bila vojnička vrijednost neprijateljskih oružanih formacija".[65]

 

(b) Problemi popune su postali su još veći gubitkom potencijalnih vojnika koji su se radije priključivali dobrovoljačkim i paravojnim grupacijama. Nekoliko nacionalističkih stranaka u Srbiji osnovalo je dobrovoljačke/paravojne formacije.[66] Pošto u postojećoj pravnoj regulativi (Ustav SFRJ iz 1974, Zakon o ONO iz 1982. i Zakon o odbrani Republike Srbije iz 1991) nije bilo odredbi o osnivanju takvih formacija, te snage nisu imale nikakvu pravnu osnovu. Uprkos tome, srpske vlasti, a naročito MUP i Ministarstvo odbrane, tolerisale su ih i podržavale.[67] Od tih grupacija, najozloglašeniji su bili “četnici”, povezani sa Srpskom radikalnom strankom (u daljem tekstu: SRS) Vojislava Šešelja[68]; “Beli Orlovi” na čelu sa Dragoslavom Bokanom i Mirkom Jovićem iz Srpske narodne obnove (SNO), “Dušan Silni” i "Srpska garda" Srpskog pokreta obnove (SPO) Vuka Draškovića.[69]

 

(c) Godine 1993, gotovo dve godine posle tih dogadžaja, general armije Veljko Kadijević je u svojim memoarima optužio političke stranke i snage koje su organizovale sopstvene dobrovoljačke jedinice i slale ih na ratište da imaju štetnu ulogu i "parališu vojsku".

 

Uz nedostatak pravih mjera od strane države, mjera koje bi bile primjerene stvarno postojećoj ratnoj situaciji, odlučujuću ulogu u razbijanju mobilizacije odigrale su one političke partije i snage koje su sve činile da parališu vojsku, koje su slale svoje agitatore po terenu i u jedinice šireći laži, pokušavajući da izazovu paniku, istovremeno licemjerno tražeći od JNA da brani ugroženi srpski narod u Hrvatskoj od ustaških zločina. To je imalo višestruko veći negativni efekat na realizaciju planova upotrebe JNA, kako po sadržaju tako i po vremenu upotrebe, nego sva neprijateljska dejstva zajedno.[70]

 

(d) Iako Kadijević smatra dobrovoljce koji su političke stranke regrutovale u svoje jedinice jednim od glavnih razloga slabog popunjavanja JNA, drugi ih vide kao značajan faktor za popunjavanje redova JNA, a naročito u situaciji u kojoj se JNA suočila sa problemom sve učestalijeg dezerterstva i opadajućeg odaziva na mobilizaciju.

 

i. Dana 28. septembra 1991. sastali su se predsednik Srbije Slobodan Milošević, SSNO general armije Veljko Kadijević, predsednik Crne Gore Momir Bulatović, predstavnik Crne Gore u Predsedništvu SFRJ Branko Kostić, predstavnik Srbije u Predsedništvu SFRJ Borisav Jović i načelnik Generalštaba oružanih snaga SFRJ general-pukovnik Adžić[71] i razgovarali o problemima sa kojima se suočava JNA u vezi sa masovnim dezerterstvom pozvanih rezervista i negativnom uticaju te pojave na operativne sposobnosti JNA. Raspravljalo se o neophodnosti formiranja “jedinica srpskih ustanika”.

….

 

U zaključku general Adžić kaže:

1) Mora se obezbediti učvršćivanje dostignute linije;

2) Treba izvršiti popunu jedinica dobrovoljcima;

3) Moraju se srediti jedinice srpskih ustanika i utvrditi položaji za odbranu dostignutih linija;

4) Slavonija mora imati pešadiju, koja će kontrolisati oslobodženu teritoriju.[72]

 

ii. U izveštaju organa bezbednosti VJ iz oktobra 1993.[73] kaže se sledeće: "Veliki broj lica uključenih u navedene formacije[74] je naoružan, uglavnom streljačkim naoružanjem koje je iz skladišta bivše JNA, VJ, MUP-a i Ministarstva odbrane Srbije masovno deljeno dobrovoljačkim sastavima angažovanim na ratištima u Hrvatskoj i BiH, a u većini slučajeva nije vraćeno."[75]

 

(e) Prema obaveštajnim informacijama organa bezbednosti JNA i Uprave bezbednosti JNA (UB) pri Saveznom sekretarijatu za narodnu odbranu, pored dobrovoljačkih/paravojnih grupa koje su osnovale političke stranke, druge grupe, kao što su Arkanovi “Tigrovi” i “Knindže” Kapetana Dragana, bile su tesno povezane sa Ministarstvom odbrane i MUP-om Srbije.[76]

 

i. Dana 28. avgusta 1991. načelnik 3. odeljenja Uprave bezbednosti Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (UB pri SSNO) pukovnik Milorad Bošković poslao je SSNO-u generalu armije Veljku Kadijeviću i još petorici primalaca strogo poverljivi izveštaj br. 437 naslovljen “Neka saznanja o Danielu Sneddenu, državljaninu Australije, alijas 'kapetanu Draganu’”. U tom izveštaju su podrobno opisane aktivnosti "kapetana Dragana" od njegovog povratka u Srbiju i njegov odnos sa MUP-om Srbije.[77] Dragan u svom pismu od 8. novembra 1991. tvrdi da "ima obaveze prema Državnoj bezbednosti Republike Srbije" i da njegove aktivnosti u TO-u (Republike Srbije) treba da budu u potpunosti u skladu sa Državnom bezbednosti Republike Srbije.[78]

 

ii. Tokom oktobra 1991. organi bezbednosti 1. vojne oblasti sastavili su najmanje četiri izveštaja (Informacije) upućene UB-u SSNO-a o aktivnostima Željka Ražnatovića Arkana i njegove Srpske dobrovoljačke garde u istočnoj Slavoniji. Ti izveštaji organa bezbednosti ukazuju na preteće postupke Arkana i pripadnika njegovih jedinica prema pripadnicima JNA,[79] na opšte uverenje da je Arkan umešan u zločine,[80] uključujući zločine protiv nesrba,[81] na Arkanovu ulogu u podeli naoružanja i municije na tom području[82] i na odnos izmedžu Arkana i Ministarstva unutrašnjih poslova (uključujući Službu državne bezbednosti (SDB)[83]) i Ministarstvo odbrane Srbije.[84]

 

(3) Uredbe, uputstva i naredbe SFRJ i srpskih vlasti u drugoj polovini 1991. godine

 

(a) U nameri da prevazidže poteškoće JNA u vezi sa popunjenošću, vlasti Srbije i SFRJ su u periodu od leta do zime 1991. donela niz uredbi, uputstava i naredbi. Ovi propisi su, u stvari, bili dio procesa regulisanja (i legalizovanja) statusa, prava i obaveza dobrovoljaca koji su, samostalno ili kolektivno, učestvovali u sukobima u Hrvatskoj.

 

(b) Te uredbe, uputstva i naredbe donesene su bez obzira na postojeće savezne pravne propise SFRJ kojima je bila uredžena popuna sastava TO-a (Republike Srbije) i JNA dobrovoljcima, doduše u vreme vanrednog stanja, stanja neposredne ratne opasnosti ili ratnog stanja na pojedinačnoj bazi (za razliku od dobrovoljačkih/paravojnih formacija).

 

(c) Vlada Srbije je 14. avgusta 1991. donela Uredbu o upisu dobrovoljaca u Teritorijalnu odbranu.[85] Nakon ove uredbe 13. septembra 1991. SSNO je doneo "Uputstvo o prijemu dobrovoljaca u JNA.[86] Dana 10. decembra 1991. Predsedništvo SFRJ je izdalo i treći propis kako bi regulisalo status dobrovoljaca koji pojedinačno i/ili grupno (tj. u takozvanim dobrovoljačkim ili paravojnim formacijama) učestvuju u sukobu u Hrvatskoj – naredbu Predsedništva SFRJ br. 73 pod nazivom Naredba o angažovanju dobrovoljaca u oružanim snagama SFRJ za vreme neposredne ratne opasnosti.[87]

 

i. Uredba Vlade Srbije o upisu dobrovoljaca u Teritorijalnu odbranu

 

Prema ovoj uredbi, dobrovoljci (tj. lica koja nemaju vojni raspored) mogu da se upišu u TO Republike Srbije. Dobrovoljci su lica koja nemaju vojnu obavezu ili vojni obveznici kojima nije odredžen ratni raspored.

 

Na osnovu člana 2, tačke 2. i člana 30. stava 1. Zakona o Vladi Republike Srbije (Službeni glasnik Republike Srbije, broj 5/91),Vlada Republike Srbije donosi

 

UREDBU

O UPISU DOBROVOLJACA U TERITORIJALNU ODBRANU[88]

 

Član 1

Ovom uredbom uredžuje se upis dobrovoljaca u Teritorijalnu odbranu.

Popuna JNA dobrovoljcima vrši se u skladu sa saveznim propisima.

 

Član 2

Pod dobrovoljcima, u sastavu ove uredbe, podrazumevaju se:

- lica koja nemaju vojnu obavezu, a koja nisu mladža od 17 godina starosti; - vojni obveznici – muškarci i vojni obveznici - žene kojima nije odredžen ratni raspored u JNA, Teritorijalnu odbranu, miliciju, službu osmatranja i obaveštavanja, štabove civilne zaštite, jedinice civilne zaštite koje obrazuje Republika, grad Beograd ili opština, jedinice veze, rukovodženja; preduzeća i druge organizacije koje proizvode predmete naoružanja i vojne opreme, odnosno, predmete od posebnog značaja za odbranu, ili su osposobljene za takvu proizvodnju; preduzeća i druge organizacije u oblasti drumskog, železničkog i vazdušnog saobraćaja, saobraćaja na unutrašnjim plovnim putevima, poštansko-telegrafsko-telefonskog saobraćaja i drugih sistema veza; preduzeća i druge organizacije i organe koji se u okviru svoje delatnosti bave osmatranjem i utvrdživanjem odredženih pojava u oblastima hidrometeorologije, vatrogastva, zdravstva, radiološke zaštite, poljoprivrede, vodoprivrede, elektroprivrede, saobraćaja i drugih oblasti; preduzeća i druge organizacije od posebnog značaja za odbranu.

 

Član 3

Upis dobrovoljaca u Teritorijalnu odbranu vrši se u ratu, u slučaju neposredne ratne opasnosti i vanrednog stanja, radi popune jedinica, štabova i ustanova Teritorijalne odbrane.

Za vreme mira mogu se, radi obučavanja, dobrovoljno uključivati na vojne vežbe i druge oblike jedinica, štabova i ustanova Teritorijalne odbrane, lica iz člana 2 ove uredbe.

Na lica iz stava 2 ovog člana shodno se primenjuju odredbe čl. 4 i 7 ove uredbe.

 

Član 4

Lica koja žele da se upišu u dobrovoljce, kao i lica iz člana 3 stav 2 ove uredbe, podnose prijavu Ministarstvu odbrane preko nadležnog opštinskog sekretarijata za narodnu odbranu, odnosno odeljenja za narodnu odbranu Gradskog sekretarijata za narodnu odbranu, prema mestu prebivališta, odnosno boravišta.

Prijave za upis u dobrovoljce podnose se lično na obrascu broj 1 koji čini sastavni deo ove uredbe. Podneta prijava je neopoziva.

 

Član 5

Opštinski sekretarijat za narodnu odbranu, odnosno odeljenje Gradskog sekretarijata za narodnu odbranu, uputiće dobrovoljce koji nemaju vojnu obavezu i vojne obveznike – žene na utvrdživanje opšte sposobnosti za vojnu službu.

Sposobnost za vojnu službu dobrovoljaca iz stava 1 ovog člana utvrdžuje zdravstvena ustanova odredžena da vrši lekarske i druge preglede i psihološka ispitivanja regruta. Ocenom "sposoban za vojnu službu" ocenjuje se dobrovoljac koji ima opštu zdravstvenu sposobnost i psihofizički je sposoban da nosi i rukuje oružjem, kao i da podnosi teške fizike napore.

Ministarstvo odbrane zaključuje ugovor sa zdravstvenom ustanovom iz stava 2 ovog člana o vršenju pregleda.

 

Član 6

Opštinski sekretarijat za narodnu odbranu, odnosno Odeljenje za narodnu odbranu Gradskog sekretarijata za narodnu odbranu, uvodi u vojnu evidenciju dobrovoljce iz člana 5 stav 1 ove uredbe, koji su ocenjeni sposobnim za vojnu službu, prema odredbama tač. 19 i 20 Uputstva o vojnoj evidenciji vojnih obveznika i materijalnih sredstava iz popisa.

 

Član 7

Opštinski sekretarijat za narodnu odbranu, odnosno, Odeljenje za narodnu odbranu Gradskog sekretarijata za narodnu odbranu, dostavlja spiskove prijavljenih dobrovoljaca iz člana 2 alineje 2 i člana 6 ove uredbe Ministarstvu odbrane – Odeljenju narodne odbrane obrazovanom van sedišta Ministarstva, Gradskom sekretarijatu za narodnu odbranu, odnosno pokrajinskom sekretarijatu za narodnu odbranu autonomnih pokrajina, koji objedinjene spiskove dobrovoljaca dostavljaju štabovima Teritorijalne odbrane operativnih zona.

 

Član 8

Odredživanje i saopštavanje ratnog rasporeda dobrovoljcima vrši se shodno primeni Pravila o mobilizaciji oružanih snaga SFRJ.

 

Član 9

Ova uredba stupa na snagu danom objavljivanja u Službenom glasniku Republike Srbije.

 

ii. Uputstvo SSNO o prijemu dobrovoljaca u JNA.

 

Uputstvo SSNO-a br. 2391-1 reguliše prijem dobrovoljaca pojedinaca u JNA. Prema tom uputstvu, JNA prima dobrovoljce pošto prethodno utvrdi njihov identitet i ostale potrebne podatke i odlučuje o njihovom rasporedu prema njihovoj vojnoj specijalnosti.

 

 

406 br. 2391-1                      13. septembar 1991.

 

("Službeni list SFRJ", br. 21/82 i 11/91)

 

 

UPUTSTVO O PRIJEMU DOBROVOLJACA U JUGOSLOVENSKU NARODNU ARMIJU (JNA) [89]

 

1. Ovim uputstvom reguliše se prijem dobrovoljaca u jedinice i ustanove Jugoslovenske narodne armije.

2. Pod pojmom dobrovoljac, u smislu ovog uputstva, podrazumeva se lice koje podnese pismeni zahtev da bude primljeno u jedinicu – ustanovu JNA, ako je sposobno da obavlja odgovarajuću vojnu dužnost.

Dobrovoljac može biti lice (muškarac) iz bilo kojeg kraja SFRJ, pod uslovom da nije mladže od 18 i starije od 60 godina života. Lice iz stava 1. ove tačke mladže od 27 godina života koje nije služilo vojni rok upućuje se na služenje vojnog roka ako je sposobno za vojnu službu.

3. Komande i starešine jedinica i ustanova JNA dobrovoljce iz tačke 2. ovog uputstva prihvatiće i rasporediće u svoje jedinice – ustanove po mirnodopskoj ili ratnoj formaciji, zavisno od stepena popunjenosti, stanja u zoni odgovornosti i zadataka jedinice – ustanove.

Lica iz rezervnog sastava – dobrovoljci koji imaju ratni raspored u dotičnoj jedinici rasporedživati na dužnosti i formacijska mesta koja su im odredžena prilikom formiranja RJ.

Lica iz rezervnog sastava – dobrovoljce koji imaju ratni raspored u drugim RJ, kada to situacija dozvoljava, upućivati u matične RJ, a kada to nije moguće, rasporedživati ih na upražnjene dužnosti, odnosno formacijska mesta u okviru svoje jedinice po mirnodopskoj ili ratnoj formaciji, zavisno od njihove vojnoevidencione specijalnosti. Lica iz rezervnog sastava koja nemaju ratni raspored u JNA, kao i lica iz tačke 2. ovog uputstva koja nemaju vojnu obavezu, komande i starešine jedinica i ustanova JNA prihvataju i rasporedžuju na upražnjena formacijska mesta mirnodopske ili ratne formacije svojih jedinica, zavisno od njihove vojnoevidencione specijalnosti, odnosno od njihove stručne spreme, znanja i veština stečenih u gradžanstvu.

4. Upis dobrovoljaca u JNA vrše jedinice JNA na osnovu prijave koju dobrovoljci popunjavaju u jedinicama. Obrazac prijave propisan je ovim Uputstvom i čini njegov sastavni deo. Podneta prijava je neopoziva.

5. Dobrovoljci se primaju na dužnost i formacijska mesta za koja su osposobljeni, a ako to nije moguće, rasporedžuju se na upražnjena formacijska mesta uz prethodno najnužnije osposobljavanje za izvršavanje poslova i dužnosti dotičnog formacijskog mesta.

6. Dobrovoljci se primaju pošto se prethodno utvrdi njihov identitet i ostali potrebni podaci od interesa za Jugoslovensku narodnu armiju. Identitet se utvrdžuje na osnovu lične karte, podataka u prijavi, jediničnog kartona, vojne knjižice, preko nadležnih organa društveno-političkih zajednica gde je to moguće, i dr. Na osnovu utvrdženog identiteta ustrojavaju se odgovarajući vojnoevidencioni dokumenti za svakog dobrovoljca koji se prima u jedinicu.

7. U postupku prijema u jedinice Jugoslovenske narodne armije utvrdžuje se zdravstvena sposobnost dobrovoljaca za dužnost iz tačke 5. ovog uputstva. Zdravstvenu sposobnost, kad je to moguće, utvrdžuje najbliža vojna zdravstvena ustanova. Kada to nije moguće, zdravstvenu sposobnost utvrdžuje trupni lekar na osnovu pregleda i, po potrebi, konsultovanja specijaliste vojne ili civilne zdravstvene ustanove.

8. Bezbednosna provera u postupku primanja i praćenja dobrovoljaca vrši se po propisima službe bezbednosti, kojih se treba striktno pridržavati.

9. Sa dobrovoljcima se organizuje vojno-stručna obuka, doobuka ili preobuka, radi osposobljavanja za odredžene dužnosti u jedinici – ustanovi. Način i vreme trajanja obučavanja zavise od ranije stečenih znanja dobrovoljaca. Obuka se, načelno, organizuje uz rad u osnovnoj jedinici – ustanovi.

10. Dobrovoljci se u pogledu prava i dužnosti izjednačavaju sa vojnim licima, odnosno vojnim obveznicima i za vreme vojne službe pripada im odgovarajuća naknada predvidžena zakonskim propisima.

11. Odluku o prijemu dobrovoljaca u jedinice Jugoslovenske narodne armije donosi starešina jedinice i ustanove ranga brigade, puka i samostalnog bataljona i njima ravnih jedinica. Izveštaj o prijemu dobrovoljaca redovno se dostavlja pretpostavljenoj komandi.

12. Licu (dobrovoljcu) može prestati vojna služba ako prestane potreba za njegovim angažovanjem u jedinici i na njegov zahtev: u slučaju opravdanih zakonskih razloga predvidženih čl. 32. i 33. Zakona o vojnoj obavezi, ili ako je u jedinici proveo maksimalno propisano vreme predvidženo članom 52. citiranog zakona.

13. Uputstvo stupa na snagu danom potpisivanja.

14. Za sva nejasna pitanja obraćati se pretpostavljenim komandama i nadležnim organizacijskim jedinicama Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu.

 

 

Pošto je Predsedništvo SFRJ 1. oktobra 1991. objavilo "stanje neposredne ratne opasnosti", pomoćnik SSNO-a za moral i pravna pitanja, general-major Vidak Vujović upućuje 7. oktobra 1991. poverljiv dokument br. 115-123 Informacija o važnosti proglašenja neposredne ratne opasnosti potčinjenim komandama 1. vojne oblasti.[90] U tom dokumentu Vujović ističe važnost propisne organizacije popune i upisa dobrovoljaca u JNA, kao i korišćenje dobrovoljaca medžu vojnicima u cilju podizanja morala.

 

iii. Naredba Predsedništva SFRJ br. 73 o angažovanju dobrovoljaca u oružane snage SFRJ za vreme neposredne ratne opasnosti

 

Dana 10. decembra 1991. Predsedništvo SFRJ donelo je Naredbu br. 73 o Angažovanju dobrovoljaca u oružanim snagama SFRJ za vreme neposredne ratne opasnosti,[91] kako bi razjasnilo i legalizovalo status dobrovoljaca koji pojedinačno i/ili grupno učestvuju u sukobu u Hrvatskoj. Iako je Predsedništvo Naredbu br. 73 izdalo tek posle pada Vukovara i dogadžaja u Ovčari, ona se smatra relevantnom u kontekstu ovog izveštaja jer u njoj govori o pitanjima (subordinacija dobrovoljaca, pa tako i dobrovoljačkih formacija) koja su važna za razumevanje dogadžaja na Ovčari i odnosa izmedžu lica koja su navodno izvršila ova krivična dela i JNA.

 

Naredba br. 73 Predsedništva SFRJ nedvosmisleno ukazuje da je organ koji je bio najviše političko vodžstvo SFRJ znao za postojanje i aktivnosti (srpskih) "dobrovoljačkih formacija" (vidi tačku 7. ove Naredbe) koji su učestvovali u sukobu u Hrvatskoj. U Naredbi br. 73 takodže se ističe spremnost političkog rukovodstva SFRJ, iako donekle zakašnjelu zbog trajnog sporazuma o prekidu vatre koji je 23. novembra 1991. potpisan u Ženevi, da reši pitanje dobrovoljaca i pripadnika paravojnih formacija. Tom naredbom je naročito uredžen status dobrovoljaca koji pojedinačno/grupno učestvuju u sukobima u Hrvatskoj.

 

U petoj tački Naredbe br. 73 Predsedništva jasno se ističe da dobrovoljac koji stupi u jedinicu JNA ili TO postaje pripadnik oružanih snaga SFRJ i nosi uniformu i oznake pripadnika oružanih snaga SFRJ.

 

Sedmom tačkom Naredbe br. 73 Predsedništva SFRJ priznaje se (i potvrdžuje) postojanje “dobrovoljačkih sastava" (za razliku od pojedinačnih dobrovoljaca) koji su "sada angažovani van oružanih snaga SFRJ" i navodi da su te formacije izvršavale “odredžene vojne zadatke”, što ukazuje na to da je neko (ne navodi se tačno ko) na vlasti u tom trenutku znao za njih i njihovo učešće u sukobima, navodno van nadležnosti oružanih snaga SFRJ.

 

Naredba broj 73

Na osnovu člana 316. Ustava Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije i člana 106. stava 1. tačka 6. i stav 2. Zakona o opštenarodnoj odbrani ("Službeni list", br. 21/82 i 11/91), Predsedništvo SFRJ, na sednici održanoj 10. decembra 1991. godine, donelo je

 

NAREDBU

O ANGAŽOVANJU DOBROVOLJACA U ORUŽANIM SNAGAMA SFRJ ZA VREME NEPOSREDNE RATNE OPASNOSTI

 

1. U skladu sa odredbom člana 119. Zakona o opštenarodnoj odbrani, za vreme neposredne ratne opasnosti, Jugoslovenska narodna armija i Teritorijalna odbrana popunjavaju se i dobrovoljcima koji se po stupanju u jedinice i ustanove oružanih snaga SFRJ u svemu pojednačavaju s vojnim licima, odnosno vojnim obveznicima.

 

2. Dobrovoljci se primaju u oružane snage SFRJ po postupku propisanom za prijem vojnih obveznika, s tim što se lice koje želi da stupi u oružane snage SFRJ javlja vojnoteritorijalnom organu nadležnom za mesto u kome boravi vojni obveznik.

 

3. Dobrovoljac može biti rasporedžen u jedinicu ili ustanovu oružanih snaga SFRJ na odgovarajuću dužnost i zadatak prema zahtevima popune i potrebama službe oružanih snaga SFRJ.

 

4. Pri stupanju u jedinicu ili ustanovu oružanih snaga SFRJ dobrovoljac koji ranije nije dao svečanu obavezu u smislu propisa kojima je uredžena služba u oružanim snagama SFRJ dužan je da svečanu obavezu da pred svojim pretpostavljenim starešinom. Na zadatke koji zahtevaju upotrebu oružja može se rasporediti dobrovoljac koji je položio svečanu obavezu i završio odgovarajuću obuku.

 

5. Dobrovoljac koji po odredbama ove naredbe stupa u jedinicu ili ustanovu oružanih snaga postaje vojno lice i nosi vojnu uniformu i jedinstvene oznake pripadnika oružanih snaga SFRJ, i ima sva ostala prava i dužnosti lica na službi u oružanim snagama SFRJ.

 

6. Dobrovoljcu prestaje služba u oružanim snagama SFRJ:

1. ako na osnovu nalaza i ocene vojno-zdravstvene ustanove bude utvrdženo da je nesposoban za službu u oružanim snagama SFRJ, odnosno za dužnost koju vrši;

2. kada on to zahteva, a postoje zakonom utvrdženi razlozi zbog kojih se vojnom obvezniku odlaže ili prekida vršenje vojne službe;

3. kada prestane potreba za njegovim angažovanjem u oružanim snagama SFRJ.

Dobrovoljcu može prestati služba u oružanim snagama SFRJ po njegovom zahtevu ako potrebe službe to omogućavaju.

 

7. Dobrovoljački sastavi koji su sada angažovani van oružanih snaga SFRJ na izvršavanju odredženih vojnih zadataka i dobrovoljci koji se sada nalaze u jedinicama ili ustanovama oružanih snaga SFRJ dužni su da, u roku od 10 dana od dana stupanja na snagu ove naredbe, usklade svoj položaj u oružanim snagama SFRJ sa odredbama ove naredbe.

 

U istom roku, sa teritorije za koju su odgovorne komande, jedinice i ustanove oružanih snaga SFRJ odstraniće se svi pojedinci i dobrovoljački sastavi koji se ne uključe u sastav oružanih snaga SFRJ na način utvrdžen ovom naredbom.

 

Odredba stava 2. ove tačke odnosi se i na dobrovoljce koji se sada nalaze u oružanim snagama SFRJ ako ne postupe po odredbama ove naredbe.

 

8. Prema licima koja se po stupanju na snagu ove naredbe zateknu u uniformama i sa oznakama pripadnika oružanih snaga SFRJ, a nisu na zakonom propisan način stupili u oružane snage SFRJ i svoj položaj regulisali u skladu sa odredbama ove naredbe, primeniće se zakonske mere.

 

9. Ovlašćuje se Savezni sekretarijat za narodnu odbranu da, po potrebi, propiše uputstvo za sprovodženje ove naredbe.

 

10. Naredbu objaviti u "Službenom listu SFRJ".

 

11. Naredba stupa na snagu danom objavljivanja.

 

Predsedništvo

Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije

Naredba broj 73                                Potpredsednik

10. decembar 1991. godine               dr Branko Kostić

 

 

Intervju pod naslovom “I dobrovoljci - vojna lica”, koji je general-major Tomislav Radovanović, načelnik odseka SSNO za pravne poslove, 22. decembra 1991. dao za časopis JNA Narodna Armija,[92] baca (dodatno) svetlo na naredbu Predsedništva SFRJ br. 73. U tom intervjuu Radovanović kaže sledeće:

 

U našem pravnom sistemu mimo oružanih snaga SFRJ (čine ih, kao što je poznato, JNA i TO), na teritoriji SFRJ ne mogu postojati drugi oružani sastavi. Oružane snage su, prema odredbama Ustava, jedinstvene, a (jedinstvene) poslove rukovodženja i komandovanja obavlja federacija, odnosno u njeno ime – Predsedništvo SFRJ.

 

Radovanović dalje kaže:

 

Na području Jugoslavije, pored legalnih i legitimnih oružanih snaga, na sceni su, poznato je, raznorodni oružani sastavi, čije delovanje protivreči i slovu Ustava i zakona, i medžunarodnim normama. Njihov pravni 'status’ nije teško definisati i sasvim precizno odrediti, sledeći posve jednostavnu logiku i tražeći odgovor na pitanja: šta, za koga i pod kojim uslovima rade, ko ih formira i finansira, koji su im privremeni ili dugoročni ciljevi?[93]

 

(4) Dobrovoljci SRS-a

 

(a) Srpska radikalna stranka (SRS)

 

Srpska radikalna stranka registrovana je kao politička stranka 25. februara 1991.[94] Dva dana ranije, na osnivačkoj sednici u Kragujevcu, SRS je usvojio svoj program i Statut. Vojislav Šešelj je 1991. bio predsednik SRS-a. Prema Statutu SRS-a, Srpska radikalna stranka je "politička partija koja se političkim i drugim zakonskim sredstvima bori za državno jedinstvo... Osnovni cilj Stranke je borba za ujedinjenje svih srpskih zemalja u jednu državu, zaštita Srba na prostorima koji pripadaju drugim državama, osvajanje vlasti i održavanja na vlasti radi realizacije stranačkog programa".[95]

 

(b) Srpski četnički pokret (SČP)

 

Prema Statutu SRS-a, (pripadnici) Srpskog četničkog pokreta (SČP) smatraju se "kolektivnim članovima Stranke".[96] Član 81 Statuta SRS navodi zadatke SČP:

 

Srpski četnički pokret, kao kolektivni član Stranke, okuplja svoje članstvo radi:

- organizovanja dobrovoljaca za pomoć ugroženim srpskim zemljama,

- organizovanja pružanja pomoći borcima,

- organizovanja pomoći porodicama poginulih boraca i invalidima rata,

- okupljanja učesnika oslobodilačkih ratova u srpskim zemljama.[97]

 

(c) Krizni štab SRS – Ratni štab SRS

 

i. Dana 6. aprila 1991. SRS je osnovao "krizni štab"[98] na čelu sa  Ljubišom Petkovićem[99]. Prema članku objavljenom u septembru 1991. u 11. broju "Velike Srbije"[100], Krizni štab SRS-a osnovan je s ciljem "da pomogne i zaštiti srpski narod gde god je ugrožen".[101]

 

ii. Dana 1. oktobra 1991, Krizni štab preimenovan je u Ratni štab SRS-a "saglasno predlozima vojvode V. Šešelja i g. Ljubiše Petkovića". U zapisniku sa sastanka na kom je doneta ta odluka pominje se i osnivanje četiri "radne grupe" radi "bolje organizacije i efikasnijeg rada". Zadatak prve radne grupe, nazvane "Prva operativna grupa", bio je da "organizuje i vrši najvažnije dužnosti Ratnog štaba" /prevod sa engleskog/. Druga grupa je bila zadužena za pozadinu i humanitarnu podršku, a treća je imala "specijalne odgovornosti" /prevod sa engleskog/. Na kraju, četvrta radna grupa se bavila sekretarskim poslovima.[102] 

 

iii. Odnosi izmedžu Kriznog/Ratnog štaba i dobrovoljaca iz SRS-a

 

- Krizni/Ratni štab SRS organizuje i uskladžuje popunu i otpremanje  dobrovoljaca SRS-a u Hrvatsku.[103] To obuhvata i obuku, uz pomoć Ministarstva odbrane (MO) i Ministarstva unutrašnjih poslova (MUP) Republike Srbije[104]

 

- Najmanje jednom prilikom je Vojislav Šešelj u govoru dobrovoljcima pre odlaska u zonu sukoba u Hrvatskoj rekao sledeće:

 

Šešelj: "Pomoz' bog, junaci! Braćo Srbi, junački srpski četnici, danas idete u rat. Danas idete da oslobodite srpski Vukovar i da odbranite srpsku Slavoniju. Idete da se priključite stotinama, hiljadama naših dobrovoljaca. Idete iz svih delova današnje sužene Srbije da vratite slavu srpskom oružju. Sadejstvovaćete sa jedinicama jugoslovenske armije, jer je to naša armija. Ona je pre svega srpska armija po svom starešinskom kadru i po svojoj borbi za spas srpske zemlje i srpskih teritorija.[105]

 

Pored toga, Šešelj posećuje područja na frontu gde su  aktivni dobrovoljci SRS-a.[106]

 

Novinar: Zbog čega su naša srpska sela popaljena, a nijedno hrvatsko selo nije stradalo kao naše?

 

Šešelj: Pa ja mislim da to nije tačno. Ja sam vrlo često bio prisutan na frontu i tamo gde su se naši dobrovoljci borili u sastavu teritorijalne odbrane ima dosta porušenih čisto hrvatskih sela. Tamo gde su bila jaka ustaška uporišta, tamo su naši udarali svim sredstvima i tamo ima mnogo porušenih sela, a nema onako sistematski rušenih sela...

 

- Iako dokumenti JNA koji se odnose na dejstva u Hrvatskoj[107] upućuju na to da su dobrovoljci SRS-a uključeni u mesne srpske jedinice TO ili JNA i dejstvuju pod (jedinstvenom i ujedinjenom) komandom JNA, dokumentacija Ratnog štaba SRS-a, kao i izjave dobrovoljaca SRS-a zabeležene u publikacijama SRS-a, koje su navedene niže u tekstu, pokazuju na to da Ratni štab SRS-a (i SČP), bez obzira na potčinjenost dobrovoljaca mesnim jedinicama srpskog TO-a ili JNA, izdaje naredbe i druga uputstva dobrovoljcima SRS-a. Dana 31. avgusta 1991, na primer, Zoran Rankić, zamenik komandanta Ratnog štaba SRS, posetio je dobrovoljce SRS-a u Markušici (Slavonija, Baranja i zapadni Srem) i "tom prilikom preneo naredbu štaba Srpskog četničkog pokreta da u roku od nekoliko dana moramo biti  u svojim mestima, odakle ćemo se javiti štabu i dobiti nove instrukcije."[108]

 

- Pored toga, Ratni štab SRS-a održava redovnu razmenu informacija sa dobrovoljcima SRS-a za vreme njihovog učešća u borbenim dejstvima. To uključuje i odlazak članova Ratnog štaba SRS-a na sporna područja radi izvidžanja situacije. Dana 2. septembra 1991. Zoran Rankić, "zamenik načelnika štaba" sastavio je izveštaj posle svog poseta Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu. Prema tom izveštaju, Rankić je otišao "po naredženju štaba i predsednika, Dr. Vojislava Šešelja" sa zadatkom da "obidže jedinice na terenu i prenese naredbu o povlačenju radi pregrupisanja snaga". Rankić u izveštaju Ratnom štabu  SRS-a opisuje svoju posetu i, izmedžu ostalog, govori o "opštoj nedisciplini u pojedinim odredima, u kojoj prednjače dobrovoljci u Trpinji".[109] Srećko Radovanović, "zamenik komandanta odbrane sela šodolovci, Koprivna i Petrova Slatina" (zapadna Slavonija), sastavio je 13. septembra 1991. "Ratni izveštaj o aktivnostima Srpske dobrovoljačke vojske od 19. jula do septembra 1991" za Ratni štab  SRS-a.[110]

 

- Radovanovićev izveštaj sadrži detaljne informacije o vojnoj situaciji u delu zapadne Slavonije u kom dejstvuje njegova jedinica (sastavljena od dobrovoljaca SRS-a), obuci i strukturi njegove jedinice, i operacijama koje izvodi. Ratnom štabu SRS-a slali su se i izveštaji o situaciji u drugim zonama operacija.[111]

 

- Ratni štab SRS-a vodi evidenciju dobrovoljaca koji se upućuju u zone sukoba. Ta evidencija se koristi za izdavanje potvrda dobrovoljcima o učešću u sukobu.[112] JNA je vreme provedeno u svojstvu pripadnika Ratnog štaba SRS-a i/ili dobrovoljca SRS-a na ratištu računala kao vreme provedeno "u službi oružanih snaga SFRJ"[113].

 

(d) Dobrovoljci SRS-a/SČP-a

 

i. Formacije dobrovoljaca SRS-a upućivane na područja sukoba (uključujući i one u sastavu jedinica srpskog mesnog TO-a) nisu imale stalni sastav ni strukturu. Zato se u dokumentaciji JNA i  koristio izraz "odred".[114]

 

ii. Članci i intervjui objavljeni u "Velikoj Srbiji" – stranačkom časopisu SRS-a – u kojima se govori o operacijama dobrovoljaca SRS-a, navode na zaključak da su formacije dobrovoljaca SRS-a, čak i ako variraju u sastavu, organizovane po vojnom principu i imaju unutrašnju hijerarhijsku strukturu[115]. Potvrda izdata Branislavu Gavriloviću 4. decembra 1991. navodi da je on bio ”komandant dobrovoljaca na teritoriji Srpske oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem od 4. juna do 2. decembra 1991".[116] U razgovoru objavljenom u dvobroju "Velike Srbije" za jul i avgust 1994. Branislav Gavrilović kaže: "...ukazom vojvode Šešelja proglašen za komandanta svih dobrovoljaca Srpske radikalne stranke".[117]

 

(e) Četnički vojvode

 

i. U intevujuu objavljenom u njegovoj knjizi Kroz politički galimatijas, Vojislav Šešelj ovako tumači čin "vojvode":[118]

 

Srpski četnički vojvoda je najviše četničko zvanje i teško je to zvanje dovoditi u korelaciju sa nekim armijskim činom. Otprilike bi to odgovaralo armijskom činu general-majora. Četnički vojvoda je komandovao jedinicama do nivoa divizije. Možda ta razjašnjenja za javnost nisu loša.

 

ii. Član 85. Statuta SRS-a navodi uslove potrebne za dobijanje čina "vojvode":

 

Zvanje vojvode može dobiti pojedinac koji ispunjava kumulativno sledeće uslove:

- istaknuti borac na svim poljima borbe srpskog naroda za ostvarivanje srpskih nacionalnih interesa,

- istaknuti borac na odbrani srpstva, časti, dostojanstva, kulture i tradicije srpskog naroda,

- da je poštovan u sredini u kojoj živi i radi,

- da je učesnik u borbi i da je primeren vojnik i starešina u vreme kada Srbi vode svoje odbrambene ratove.[119]

iii. Prema dokumentaciji SRS-a, čin "vojvode" dodeljivao se za vreme sukoba u Hrvatskoj onim dobrovoljcima koji su se istakli u borbi. Vojvode u mnogim slučajevima komanduju dobrovoljačkim odredima i kao takvi su na položaju s posebnim ovlašćenjima nad drugim dobrovoljcima u njihovom odredu. Čak iako nema dokaza da je JNA priznavala čin "vojvode", prema "vojvodama" se odnosila kao prema ljudima koji su na čelu dobrovoljačkih jedinica SRS-a koje su se borile uz pripadnike JNA.[120]

 

iv. Dana 12. maja 1991. na svečanosti u Ravnoj Gori, u zapadnoj Srbiji,[121] Momčilo \ujić, "predsednik Veća vojvoda i predsednik Srpskog četničkog pokreta Ravna Gora u slobodnom svetu"[122] dodelio je četnicima činove "vojvode". Slična svečanost održana je 15. maja 1993. u manastiru Knežina blizu Sokoca (BiH) na kojoj je "vojvoda" Vojislav Šešelj, "predsednik Centralne otadžbinske uprave Srpskog četničkog pokreta", osamnaest dobrovoljaca SRS-a proglasio u zvanje "četničkog vojvode" "za izvanredne zasluge u ovom ratu, veliko junaštvo i pokazanu ratnu veštinu najistaknutijih četničkih komandanata", u skladu sa njegovom naredbom br. 124.[123] Medžu novim vojvodama bilo je nekoliko dobrovoljaca SRS-a koji su učestvovali u borbama u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu, i to: Zdravko Abramović (Borovo Selo, Baranja, Kninska Krajina, Vukovar); Branislav Vakić; Miroslav Vuković zvani ]ele; Branislav Gavrilović zvani Berna; Milika Dačević; Ljubiša Petković; Jovo Ostojić i Milan Lančužanin zvani Kameni, komandant jedinice "Leva Supoderica".[124]

3. Rukovodženje i komandovanje oružanim snagama SFRJ tokom sukoba u Hrvatskoj

a. Uvod[125]

 

Kao što je opisano dalje u tekstu, u odnosu komandovanja izmedžu JNA i drugih srpskih/srbijanskih oružanih formacija koje su učestvovale u sukobu u Hrvatskoj ogleda se postojeće zakonodavstvo u kom je bilo reči u prvoj celini ovog izveštaja. Govoreći o odnosu JNA, mesnog srpskog TO-a i jedinica TO-a Srbije koje su učestvovale u sukobima u Hrvatskoj, savezni sekretar za narodnu odbranu general armije Veljko Kadijević je napisao: “Naravno da smo Teritorijalnu odbranu srpskih dijelova u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini upotrebili u dejstvima zajedno sa JNA”.[126]

 

b. Podnošenje izveštaja

 

Iz strogo poverljive naredbe br. 99-1 načelnika Generalštaba Oružanih snaga SFRJ general-pukovnika Blagoja Adžića od 29. septembra 1991. upućene komandantima 1, 3, 5. VO, Vojno-pomorske oblasti, RV i PVO, OG-2 i 5. i 9. korpusa vidi se koliki je značaj Vrhovna komanda oružanih snaga SFRJ pridavala “efikasnom rukovodženju i komandovanju i izvršavanju borbenih zadataka komandi”.[127]

 

(1) U toj naredbi Adžić nalaže tim jedinicama da dostavljaju redovne[128] borbene izveštaje, na osnovu "redovnih borbenih izveštaja brigada i korpusa za tri stepena niže (brigada-puk, samostalni bataljon-divizion) za sve jedinice i izdvojene sastave." To je u praksi značilo da izveštaji koje komandant 1. VO podnosi Generalštabu Oružanih snaga SFRJ moraju da prate situaciju u operativnim grupama, jurišnim odredima i jurišnim grupama.

 

(2) Adžić je takodže naredio Operativnoj upravi Generalštaba da “izradi integralni izveštaj sa presekom situacije na karti za potrebe SSNO i Gš OS SFRJ”, i dalje “operativni dežurni tim SSNO vodiće operativni dnevnik i radnu kartu”.

 

c. Primeri odnosa rukovodženja i komandovanja izmedžu JNA i mesnih srpskih snaga, medžu kojima i dobrovoljaca/paravojske za vreme dejstava u Hrvatskoj (sempodručja Slavonije, Baranje i zapadnog Srema)

 

(1) Pre nego što je Predsedništvo SFRJ 10. decembra 1991. izdalo naredbu br. 73, JNA, TO Srbije, TO Crne Gore, mesni srpski TO, dobrovoljačke i paravojne jedinice/odredi, te mesna srpska policija već su delovali unutar OG-a i TG-a, pod jedinstvenom komandom JNA. Analiza borbenih naredženja JNA i izveštaja o stanju sukoba u Hrvatskoj, o kojima se govori niže u tekstu, ukazuje na dva ključna aspekta u odnosima izmedžu OG-a, TG-a i JoD-a:

 

(a) Ukratko, OG i TG su obuhvatale sve snage koje su delovale na odredženom području – dakle, ne samo snage JNA, TO-a Srbije (i Crne Gore) i jedinica mesnog srpskog TO-a, već i dobrovoljce i paravojne snage, koje su sve delovale pod jedinstvenom komandom komandanta OG-a, odnosno TG-a. Medžutim, borbeni izveštaji i ostala dokumentacija JNA u vezi s operacijama u Hrvatskoj takodže ukazuju na to da je na nekim područjima povremeno bilo problema sa potčinjavanjem dobrovoljaca. Preduzimane su mere kako bi se ovi problemi rešili.

 

(b) Druga značajna karakteristika operativnih i taktičkih grupa i jurišnih odreda pod vodžstvom JNA tokom sukoba u Hrvatskoj jeste, sudedži po izdatim naredbama i izveštajima, postojanje efikasne strukture rukovodženja i komandovanja. U borbenim naredženjima i izveštajima o kojima se govori niže u tekstu navodi se da su komandanti OG-a i TG-a imali kontrolu nad svim snagama u svojim zonama odgovornosti. Komandanti OG-a su bili odgovorni komandantima vojnih oblasti ili štabu Vrhovne komande JNA, pri čemu su se pridržavali linije komandovanja i izveštavanja u odnosu prema potčinjenima. Na primer, izmedžu potčinjenih i predpostavljenih komandi postojao je svakodnevan protok izveštaja o stanju i ostalih izveštaja vezanih za borbena dejstva.[129]

 

(2) Pregled

 

(a) Tokom operacija na području Kijeva (Dalmacija) 26. avgusta 1991, 9. korpus JNA, mesni srpski TO i delovi policije SAO Krajina delovali su pod jedinstvenom komandom (JNA). To je istakao pukovnik Ratko Mladić, tadašnji načelnik štaba (Nš) 9. korpusa JNA (Kninskog) u svom govoru na 16. sednici Skupštine srpskog naroda u Bosni i Hercegovini (SRBiH)  održanoj 12. maja 1992. u Banjoj Luci:

 

Kninski korpus je imao uspeha radi toga što su u zoni Korpusa pod jedinstvenom komandom bile i snage JNA i Teritorijalne odbrane i Martićeva milicija, je li tako Martiću? I što smo ja i on, pozovem ga i kažem, tu na Kijevo daj mi 40 milicionera i učestvovali su u borbi, je li tako, Milane, i radili smo ono što smo planirali…[130]

 

Dana 18. avgusta 1991, ministar unutrašnjih poslova SAO Krajine Milan Martić upozorio je upravu (hrvatske) policije u Splitu i stanicu u Kijevu da SAO Krajina neće tolerisati prisustvo hrvatskih policajaca na svojoj teritoriji i dodao da će napasti policijsku stanicu Kijevo ukoliko se ljudstvo iz nje ne povuče u roku od 48 časova.[131]

 

(b) Dana 9. oktobra 1991, komandant 1. OG JNA general špiro Niković izdao je strogo poverljivo naredženje br. 103/1-91. Tim naredženjem se jedinice mesnog srpskog TO-a iz zona Korduna i Banije pretpočinjavaju njegovoj komandi, počev od 19. oktobra 1991.[132]

 

(c) Pukovnik Momir Talić, komandant 5. korpusa JNA 5 (Banjalučkog), izdao je 31. oktobra 1991. strogo poverljivo naredženje br. 37-226 u kojem kaže sledeće: “Sve jedinice i štabovi TO koji se nalaze u zoni odgovornosti brigada JNA pretpočinjavaju se tim komandama”. U naredženju još piše da će brigade JNA pridodate jedinice TO-a “i druge sastave ojačanja” smatrati kao svoje elemente borbenog rasporeda i brinuti se o tim sastavima.[133]

 

(d) U naredženju za napad na Saborsko od 1. novembra 1991, koje je izdao komandant 2. TG JNA pukovnik Čedomir Bulat, naveden je i spisak jedinica koje će učestvovati u tom napadu i njihovih obaveza tokom i nakon napada. Medžu tim jedinicama su bile jedinice mesnog srpskog TO-a iz Ličke Jesenice i brigada mesnog srpskog TO-a iz Plaškog.[134] Slične informacije sadrži i naredženje komandanta 31. korpusa JNA potpukovnika Slobodana \ordževića od 7. novembra, kojim nalaže 2. TG-u da napadne područje Saborskog.[135] Već 23. oktobra 1991, komandant 5. VO-a JNA (sa sedištem u Zagrebu) general Života Avramović naredio je da se formira 2. TG, u čijem će sastavu biti jedinice JNA i mesnog srpskog TO-a, i to pod komandom pukovnika Bulata. Jedan od zadataka 2. TG-a bio je “da objedini dejstva jedinica JNA na poligonu Slunj i jedinica TO Veljun i Plaški”.[136]

 

(e) Dana 10. novembra 1991, komanda 5. VO je izdala strogo poverljivo naredženje br. 09/75-1034 o formiranju 3. OG, koje je potpisao general Života Avramović. U naredženju stoji da će komandant 3. OG biti general-potpukovnik Vladimir Banjanin i da će delovati pod direktnom komandom 5. VO.[137]

 

(f) Dana 20. novembra 1991, komandant 3. OG general-potpukovnik Vladimir Banjanin izdao je 6. ličkoj diviziji, 2. TG strogo poverljivo naredženje br. 695-1023 da se sve jedinice, uključujući JNA i TO Srbije, stave pod jedinstvenu komandu.[138].

 

Dana 25. novembra 1991, predsednik “srpske opštine” Petrinja (zapadna Slavonija) Radovan Maljković uputio je Željku Ražnatoviću Arkanu dopis br. 2-110/91 u kom izražava svoju saglasnost zbog upućivanja "jedinice Željka Ražnjatovića - Arkana" u Petrinju i njenom pretpočinjavanju "2. mtb 622. mtbr"[139]. 622 mtbr je bila jedinica JNA[140].

TREĆI deo: Operativna grupa Jug Oružanih snaga SFRJ i dejstva u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu (SBZS)

 

1. Kratki pregled

a. U ovom delu podrobnije se govori vojnim dejstvima čiji cilj je bio zauzimanje Vukovara u periodu od septembra do novembra 1991. Ta dejstva su detaljno opisana, a naročita pažnja je posvećena ulozi OG Jug (tj. gmtbr i potčinjenim jedinicama, medžu kojima i dobrovoljačkim jedinicama SRS) pre, za vreme i posle evakuacije vukovarske bolnice.

 

b. Istočna Slavonija, Baranja i zapadni Srem biti su u zoni odgovornosti 1. vojne oblasti, kojom je komandovao general-pukovnik Života Panić.

 

c. Dana 2. maja 1991. grupa šešeljevaca (koji su se nazivali i "četnici") napali su iz zasede nekoliko hrvatskih policajaca u Borovom Selu. U julu 1991. JNA i mesni srpski TO preuzeli su kontrolu nad Baranjom. U drugoj polovini avgusta 1991. otvoreni izvori izvestili su po prvi put o žestokim borbama na vukovarskom području. Dejstva JNA sa ciljem zauzimanja istočne Slavonije je do kraja septembra 1991. ometao loš sistem  rukovodženja i komandovanja, velik broj dezertera i niska borbena gotovost rezervnih jedinica.

 

d. Dana 29. septembra 1991. gmtbr, kojom je komandovao pukovnik Mile Mrkšić, (pre)potčinjena je 1. vojnoj oblasti i upućena u Vukovar. Po dolasku na vukovarsko ratište, gmtbr je ušla u sastav OG Jug, kojom je komandovao pukovnik Boja Bojat. Osam dana kasnije je komandu nad OG Jug preuzeo pukovnik Mile Mrkšić. Gardijska motorizovana brigada je glavna jedinica OG Jug čiji zadatak je izvodženje većine dejstava sa ciljem zauzimanja Vukovara. Položaji 1. proleterske gardijske motorizovane brigade (pgmd), kojom je komandovao general-major Dragoljub Arandželović, nalazili su se južno od položaja OG Jug, koja je bila zadužena za južni deo istočne Slavonije i zapadnog Srema. Severno od položaja OG Jug nalazili su se položaji 12. novosadskog korpusa koji je bio zadužen za Baranju i veći deo severnog područja istočne Slavonije, uključujući i deo Vukovara, severno od reke Vuke.

 

e. Ratni dnevnik i redovni protok naredženja potčinjenih jedinica i izveštaja 1. vojnoj oblasti i SSNO-u, u kojima su detaljno opisane aktivnosti potčinjenih jedinica, upućuju na to da je sve vreme izvodženja dejstava čiji je cilj bio zauzimanje Vukovara, uključujući vreme pre, tokom i posle evakuacije vukovarske bolnice, postojao delotvoran sistem komandovanja i obaveštavanja izmedžu OG Jug i pretpostavljenih i potčinjenih komandi i jedinica.

 

f. Za vreme napada na Vukovar, gmtbr (OG Jug) je bila ojačana pripadnicima drugih jedinica, uključujući pripadnike JNA, TO Srbije, mesnog srpskog TO-a (medžu kojima i dobrovoljci i pripadnici paravojnih formacija) i dobrovoljcima, koji su dejstvovali pod komandom pukovnika Mileta Mrkšića preko njegovih potčinjenih komandanata. Naredženja su izdavana da bi se odstranile paravojne grupe/dobrovoljački odredi koji odbijaju da budu potčinjeni JNA.

 

g. Tokom oktobra 1991. pukovnik Mile Mrkšić, komandant OG Jug, uveo je jurišne odrede (JOd). Major Borivoje Tešić je bio komandant 1. jurišnog odreda. Prvi jurišni odred se sastojao od tri jurišne grupe: "Petrova Gora", "Leva Supoderica" (kojom je komandovao Milan Lančužanin zvani Kameni) i "Vukovar" (kojim je komandovao Miroljub Vujović), (mesni srpski) odredi TO-a bili su potčinjeni OG Jug preko 1. jurišnog odreda. Ti (mesni srpski) odredi TO-a održavali su tesne veze sa SRS-om preko Ratnog štaba SRS.

 

h. Tokom dejstava u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu bilo je izveštaja o navodnom učešću dobrovoljaca/paravojske i pripadnika JNA u kršenjima zakona i običaja ratovanja i (daljnjih) naredženja da se spreče ili kazne takva krivična dela.

 

i. Dana 18. novembra 1991, neposredno posle pada Vukovara, general-potpukovnik Života Panić, komandant 1. VO, naredžuje pukovniku Miletu Mrkšiću da zauzme bolnicu u Vukovaru. U istom naredženju Panić izričito naredžuje Mrkšiću da se pridržava svih aspekata Ženevskih konvencija o ratnim zarobljenicima i da u potpunosti kontroliše situaciju u svojoj zoni odgovornosti. Panić nedvosmisleno upozorava Mrkšića na opasnost od odmazde mesnih srpskih jedinica TO-a.

 

j. Dana 18. novembra 1991. u Zagrebu je potpisan sporazum o evakuaciji vukovarske bolnice. Prema tom sporazumu, JNA je bolesne i ranjene iz bolnice trebalo da preda hrvatskim vlastima. U sporazumu o evakuaciji nigde se ne pominje da JNA treba da evakuisane ljude preda ijednoj drugoj vlasti ili organu. Evakuacija vukovarske bolnice nije jedina operacija evakuacije koju je OG Jug izvela tokom svog učešća u dejstvima čiji je cilj bilo zauzimanje Vukovara. U oktobru i novembru 1991. su MKCK, PMEZ i druge organizacije organizovale evakuaciju ranjenih i bolesnih iz Vukovara u Hrvatsku. Dana 18. novembra 1991. na Mitnici se predao velik broj pripadnika hrvatskih snaga.

 

k. U Ratnom dnevniku gmtbr se nigdje ne pominje sporazum o evakuaciji. Gardijska motorizovana brigada ne pominje nikakva konkretna naredženja 1. VO ili OG Jug za sprovodženje sporazuma o evakuaciji. Ni u beleškama Ratnog dnevnika gmtbr ili redovnim borbenim izveštajima OG Jug ne razlikuje se izmedžu različitih evakuacija izvršenih 20. i 21. novembra 1991. Tako u borbenim dokumentima OG Jug (i gmtbr), kao ni u izveštajima 1. VO, nema beleški u kojima se konkretno pominje evakuacija bolnice.

 

l. Prema Ratnom dnevniku 80. mtbr, 20. novembra 1991. u 22:35 časova, obezbedženje logora na Ovčari gde su bili "zarobljeni ZNG-i" preuzeli su pripadnici TO Vukovar, a vojna policija (80. mtbr) se vratila na komandno mesto 80. mtbr. U Ratnom dnevniku i redovnim borbenim izveštajima OG Jug upućenim 1. VO i SSNO-u ne pominje se da je OG Jug evakuisane iz vukovarske bolnice 20. novembra 1991. na Ovčari predao mesnoj jedinici srpskog TO-a. Nema ni napomena o tome da bi naredba o primopredaji koju treba da izvrši OG Jug došla od 1. VO i/ili SSNO-a ili sa bilo kojeg komandnog nivoa.

 

m. Prva beleška u Ratnom dnevniku gmtbr posle pada Vukovara u kojoj se pominje prepotčinjavanje (mesnom srpskom) TO unesena je 21. novembra u 02:00 časa. Posle ove beleške u Ratnom dnevniku gmtbr sledi je strogo poverljivo naredženje br. 464-1, Regulisanje pitanja pretpočinjavanja i vraćanja u matični sastav – naredženje, od 21. novembra 1991. u 06:00 časova, jutro posle ubistava na Ovčari, koje je potpisao načelnik štaba gmtbr, potpukovnik Miodrag Panić. Ovo naredženje upućeno je i "komandantu šešeljevaca". Naredženje OG Jug br. 464-1 znači da "Petrova Gora", "Leva Supoderica" i ostali mesni srpski odredi Vukovarskog TO-a, uključujući i komandante Milana Lančužanina, Stanka Vujanovića i Miroljuba Vujovića, ostaju podredženi OG Jug (tj. pukovniku Miletu Mrkšiću) do vremena posle izvršenih zločina na Ovčari.

 

n. Dana 22. novembra 1991. pukovnik Mile Mrkšić obavestio je 1. VO i SSNO o tome da su rešena sva pitanja u vezi sa (pre)potčinjavanjem dobrovoljačkih jedinica i da je u toku primopredaja ovlašćenja sa gmtbr na 80. mtbr. Prema izveštajima 1. VO, 80. mtbr je 23. novembra 1991. preuzela komandu nad sektorom Vukovar.

 

o. Primopredajom ovlašćenja sa gmtbr na 80. mtbr potpukovnik Milorad Vojnović, komandant 80. mtbr, postao je "komandant mesta" Vukovara. Tokom dejstava general-potpukovnik Života Panić i pukovnik Mile Mrkšić izdavali su naredženja da se osnuju "komande mesta" JNA u opštinama koje je zauzela JNA i snage pod njenom komandom. U tim naredženjima se ne pominje saradnja sa civilnim organima, već se upozorava na potrebu sprečavanja mešanja (neodredženih) "mesnih organa vlasti". Krajem novembra i početkom decembra 1991, SSNO je izdao daljnja uputstva kojim se regulišu zadaci "mesnih komandi" i njihova saradnja sa mesnim (civilnim) organima.

 

p. Dana 27. novembra 1991. predstavnici Saveznog izvršnog veća (SIV) SFRJ, JNA, Republika Srbija i Republika Hrvatska potpisale su "memorandum o saglasnosti" pod pokroviteljstvom Medžunarodnog komiteta Crvenog krsta (MKCK) kojim su se zvanično obavezali da će se pridržavati sve četiri Ženevske konvencije. U izveštaju podredženim jedinicama koji je usledio, Pravna uprava SSNO- a ističe "potrebu da starešine, neposredno angažovane na ovim poslovima, ponovo prouče odredbe ženevskih konvencija i Uputstvo o primeni pravila ratnog prava u oružanim snagama SFRJ i obezbede njihovu doslednu i potpunu primenu."

 

q. Pukovnik Mile Mrkšić, major Veselin šljivančanin, kao i ostale starešine gmtbr posle pada Vukovara unapredženi su u više činove.

 

r. U decembru 2003. vojni tužilac za ratne zločine u Veću za ratne zločine Okružnog suda u Beogradu podigao je optužnicu protiv Stanka Vujanovića, Miroljuba Vujovića i još šestorice okrivljenih zbog njihovog navodnog učešća u ratnom zločinu izvršenom nad ratnim zarobljenicima. Dana 24. maja 2004. ta optužnica je proširena na Milana Lančužanina, Slobodana Katića i još devetoricu okrivljenih. Ta optužnica se odnosi na ubistvo 200 ljudi na Ovčari posle pada Vukovara, u noći izmedžu 20. i 21. novembra 1991.


2. Uvod

a. Istočna Slavonija, Baranja i zapadni Srem bile su u zoni odgovornosti 1. vojne oblasti.

 

b. Značaj Vukovara

General-potpukovnik Života Panić, koji je u septembru 1991. imenovan za komandanta 1. vojne oblasti, u intervjuu za seriju "Smrt Jugoslavije" koji je dao u oktobru i novembru 1991. /kao u originalu/, objašnjava stratešku važnost Vukovara:[141]

Vukovar je i za Hrvate i za Srbe bio strateški važan. Hrvati su hteli da pod svaku cenu zadrže, da preuzmu.... da zadrže kontrolu nad Vukovarom. A Srbi, odnosno vojska, htela je da oslobodi Vukovar od Hrvata. Em... kako bi ostao u srpskoj enklavu. Da Hrvatima preseku pristup Dunavu.

Znate li da je Vukovar bila jedan od glavnih luka na Dunavu? Da je bila glavna trgovačka luka? Da je celo područje Baranje, istočne Slavonije i zapadne Slavonije hm... bilo veoma značajno. Bilo je značajno za Hrvate, hm.. jer su preko tog područja imali pristup Dunavu.

 

A posle toga, odsečeni su od tog područja. Postalo je jasno da je strateški značajan za obe strane. Hm... Dobio sam naredženja od Vrhovne komande, od Predsedništva, da oslobodim Vukovar i to smo učinili. /prevod sa engleskog/

 



3. Situacija u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu pre rasporedživanja gmtbr (od maja do 29. septembra 1991)

a. Incident u Borovom Selu (2. maj 1991)

 

(1) Prema članku objavljenom u stranačkom časopisu SRS-a "Velika Srbija", prva naoružana akcija SRS-ovih dobrovoljaca (poznatih pod nazivom "šešeljevci" i "četnici") izvršena je 2. maja 1991. u Borovom Selu, kada je grupa ljudi iz "četničkog dobrovoljačkog odreda" iz zasede napala grupu hrvatskih policajaca koji su ušli u selo da ponovo uspostave hrvatsku vlast.[142]

 

(2) Dobrovoljci SRS-a koji su izvodili operacije u Borovom Selu upućeni su 2. aprila 1991. u zapadni Srem u skladu sa odlukom "Centralne otadžbinske uprave Srpskog četničkog pokreta". "Četnička komanda i štab" su od aprila do maja 1991. držali straže u Borovom Selu i primali dobrovoljce koji su pristizali.[143] Medžu dobrovoljcima upućenim u Borovo Selo bio je i Branislav Vakić, "komandant štaba 'Stara Srbija'"[144]. Dobrovoljcima "koji su se istakli u odbrani Borova Sela" je 12. maja 1991. dodeljen čin "vojvode"[145]. Prema izjavama koje je dao za BBC-jevu seriju Smrt Jugoslavije, Šešelj je već u martu 1991. obišao Borovo Selo i druga sela u istočnoj Slavoniji.[146]

 

(3) Tokom leta 1991. dobrovoljci SRS-a su navodno učestvovali i u operacije u Mirkovcima,[147] Tenji, Adi, šodolvcima, Koprivni i Petrovoj Slatini, kao i Trpinji,[148] a najmanje jednom prilikom u saradnji sa Arkanom[149].

 

(4) Jedan drugi "četnički dobrovoljački odred", kojim je komandovao Branislav Gavrilović zvani Brne, imao je štab u Trpinji.[150] Prema potvrdi koju su potpisali Vojislav Šešelj, predsednik SRS-a, i Ljubiša Petković, načelnik "Vojnog štaba SRS", "Branislav Gavrilović - Brna, … bio komandant dobrovoljaca na teritoriji Srpske oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem." od 4. juna do 2. decembra 1991.[151] U septembru 1991. Branislav Vakić je u Silaš uputio "grupu" četnika pod komandom Zorana Doderovića.[152]

 

b. Dejstva Oružanih snaga SFRJ u Baranji i istočnoj Slavoniji (do 30. septembra 1991)

 

(1) Prema podacima iz javnih izvora, prve ozbiljnije borbe na vukovarskom području izbile su 25. avgusta 1991[153].

 

(2) Prema izjavama general-potpukovnika Živote Panića za seriju Smrt Jugoslavije, dejstva JNA u septembru 1991. ozbiljno je ometalo loše rukovodženje i komandovanje, velik broj dezertera i slaba borbena gotovost rezervnih jedinica.[154]

 

Pa, situacija je bila vrlo nepovoljna. Imali smo mnogo dezertera. Vladao je haos. Niko nije znao ko mu je zapravo komandant... i šta... ko šta radi. Nije bilo jasne razlike medžu borbenim jedinicama.

 

I onda smo mi stigli tamo i videli da situacija ne odgovara savremenoj vojnoj organizaciji i kad se Adžić vratio, lično je razgovarao sa ministrom odbrane... hm... obavestio ga je o situaciji tamo i nedugo zatim donesena je odluka da se mene imenuje za komandanta. /prevod sa engleskog/

 

(3) Dana 11. septembra 1991. ili oko tog datuma, "predsednik Koordinacionog odbora stranaka i partija jugoslovenske orjentacije",  dr Vida Mandić, predsednik "Izvršnog saveta Slavonije, Baranje i Zapadnog Srema za opštinu Beli Manastir", Borivoje Živanović i "komandant štaba teritorijalne odbrane opštine Beli Manastir" major Borivoje Dobrokeš, izdali su deklaraciju sa deset tačaka o "bezuslovnoj kapitulaciji Hrvatske za područje Baranje koja je porazila oružane snage Hrvatske u Baranji". Prema toj deklaraciji, "Baranja je slobodna", i celo je područje pod kontrolom mesne srpske TO i policije. U deklaraciji, nadalje, stoji sledeće: "U Baranji je bila samo tri dana vojna uprava, a posle toga izabrana nova izvršna vlast Autonomne oblasti Slavonija, Baranja i Zapadni Srem. Izvršni savet za Baranju."[155]

4. Gmtbr i dejstva sa ciljem zauzimanja Vukovara (od 30. septembra do 23. novembra 1991)

a. Prepotčinjavanje gmtbr

 

(1) Dana 29. septembra 1991. gmtbr, izuzev bataljona obezbedženja, prepotčinjen je i stavljen pod komandu 1. vojne oblasti umesto SSNO-u "do izvršenja zadatka"  naredženjem načelnika Vrhovnog štaba oružanih snaga SFRJ, general-pukovnika Blagoja Adžića.[156]

 

 

 

SAVEZNI SEKRETARIJAT ZA NARODNU ODBRANU

Kabinet saveznog sekretara

SP Broj 29-34

29. 09. 1991. godine

 

Vojna tajna

Strogo poverljivo

Šifrovano  

Uručiti odmah

 

Pretpočinjavanje Gmtbr,

naređenje -

 

 

Komandi Gmtbr

Komandi 1. vojišta

 

 

 

Gardijska motorizovana brigada, bez bataljona za obezbeđenje, pretpočinjava se Komandi 1. vojišta od 16.00 časova 29. septembra 1991. godine do izvršenja zadataka.

 

 

 

Načelnik generalštaba oružanih snaga SFRJ

 

general-pukovnik

Blagoje Adžić

 



Grafički prikaz 1. VO posle prepotčinjavanja gmtbr (29. septembar 1991)

 

(2) Iako ovo naredženje ne pominje izričito da će gmtbr biti upućena u Vukovar, jedno drugo naredženje, koje je istog dana izdao načelnik kabineta SSNO pukovnik Vuk Obradović, o privremenom imenovanju u gmtbr pukovnika Nebojše Pavkovića[157] i pukovnika Zlatoja Terzića, obojice iz Kabineta SSNO-a, direktno dovodi u vezu prepotčinjenje gmtbr sa izvodženjem operacija za "oslobodženje Vukovara"[158].

 

 



Grafički prikaz strukture 1. VO posle prepotčinjavanja gmtbr (80. mtbr je na vukovarsko područje stigla u novembru 1991)

 

 

b. Pregled učešća gmtbr u dejstvima sa ciljem zauzimanja Vukovara u periodu od 30. septembra do 18. novembra 1991.

 



Grafički prikaz strukture gmtbr po dolasku u Vukovar (30. septembar 1991)

 

 

(3) Po dolasku na vukovarsko ratište, gmtbr se priključila OG Jug, kojom je komandovao pukovnik Boja Bojat.[159]

 

(a) Komandno mesto gmtbr se nalazilo u centru Negoslavaca. Gmtbr je imala istureno komandno mesto na istom položaju, na putu prema Vukovaru.[160]

 

(b) Gmtbr je osnovna jedinica u OG Jug za izvodženje većine dejstava čiji je cilj zauzimanje Vukovara[161]. Prema članku Vukovar oslobadžaju hrabri, objavljenom u časopisu JNA "Narodna armija", "jednu od težišnih uloga u borbama imaju starešine i vojnici gardijske motorizovane jedinice JNA".[162] Berak, Ovčara (i Grabovo) se nalaze u zoni odgovornosti OG Jug[163]. Za vreme napada na Vukovar, gmtbr je ojačana pripadnicima drugih jedinica, medžu kojima i JNA, TO Srbije, mesnog srpskog TO-a i dobrovoljcima[164],  a svi su dejstvovali pod komandom pukovnika Mileta Mrkšića preko njegovih potčinjenih komandanata, kao što se objašnjava dalje u izveštaju.

 

(c) Pored OG Jug, medžu snagama koje su učestvovale u dejstvima u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu bile su sledeće snage 1. VO JNA:

 

i. Prva proleterska gardijska motorizovana divizija (pgmd) pod komandom general-majora Dragoljuba Arandželovića[165] u čijem su sastavu bile tri proleterske gardijske mehanizovane brigade[166] (pazi: nije isto što i gardijska motorizovana brigada) i druge jedinice, nalazila se sa desne strane položaja OG Jug i bila je zadužena za deo istočne Slavonije i zapadni Srem. Zona odgovornosti 1. pgmd obuhvatala je opštine Mirkovci, Oriolik, \eletovci, Lovaš, Tovarnik, Bapska, šarengrad, Ilok, itd.[167]

 

ii. Dvanaesti novosadski korpus se nalazio sa severne strane OG Jug i pokrivao je Baranju i većinu severnog dela istočne Slavonije (tj. severni deo Vukovara (severno od reke Vuke),[168] uključujući opštine kao što su Borovo Selo i Borovo Naselje, Erdut, Bobota itd.[169] Video snimak prikazuje govor generala Andrije Biorčevića, komandanta 12. novosadskog korpusa JNA[170] i OG Sever, u kom on pohvaljuje Arkana za ulogu koju je odigrao u dejstvima u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu, što ukazuje na saradnju OG JNA Sever i Arkanovih "Tigrova" za vreme dejstava koje je predvodila JNA u Baranji i severnom delu istočne Slavonije. Prema transkriptu tog snimka, Biorčević kaže sledeće:

 

"U tome je najveća zasluga Arkanovih dobrovoljaca. Mada meni neki pripisuju kako ja šurujem sa nekim paravojnim formacijama. To nisu paravojne formacije, to su ljudi koji su došli dobrovoljno da se bore za srpski narod … i mi opkolimo selo, on uleti, ono što neće da se preda, pobije, idemo dalje.” [171]

 

iii. Tokom dejstava je OG Jug, kao i druge jedinice JNA koje su dejstvovale u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu, ojačana drugim jedinicama JNA i TO, kao što se vidi iz naredženja analiziranih dalje u izveštaju. U strogo poverljivom naredženju 1. VO br. 1614-162 od 16. novembra 1991. naveden je pregled jedinica JNA i TO Srbije koje su bile potčinjene 1. VO za vreme dejstava u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu.[172]

 

(2) Dana 1. oktobra 1991. u komandi (štaba) gmtbr major Trifunović i major Gojković počeli su voditi Ratni dnevnik.[173] Ratni dnevnik gmtbr sadrži detaljne beleške o učešću gmtbr u dejstvima oko Vukovara.

 

(d) Ratni dnevnik, naredženja za napad, kao i izveštaji koje je slao Mrkšić u svojstvu komandanta gmtbr i, kasnije, komandanta OG Jug, navode na zaključak da je postojao delotvoran komandni (rukovodni) lanac, koji je u potpunosti odgovarao principima rukovodženja i komandovanja JNA (jednostarešinstvo, jedinstvena komanda, obaveza provodženja odluka)[174], kao i funkcionalni sistem obaveštavanja za sve vreme u kojem je gmtbr učestvovala u dejstvima u Vukovaru (tj. do povlačenja 23. novembra 1991). Sve jedinice u sastavu OG Jug bile su potčinjene komandantu OG Jug, pukovniku Miletu Mrkšiću.

 

(e) Pukovnik Mile Mrkšić je, prema Ratnom dnevniku gmtbr, komandovao jedinicom gmtbr za sve vreme dok je gmtbr bila u Vukovaru.[175] Mrkšić je na položaj komandanta gmtbr postavljen 9. jula 1990.[176] Major Veselin šljivančanin je bio načelnik organa bezbednosti gmtbr u periodu u kom je gmtbr učestvovala u dejstvima u Vukovaru. šljivančanin je na taj položaj imenovan 12. avgusta 1991.[177] šljivančanin je pre toga u gmtbr bio na drugim dužnostima: komandir čete vojne policije (od 10. juna 1986. do 27. januara 1987), zamenik komandanta bataljona vojne policije u činu kapetana (od 27. januara 1987. do septembra 1987), komandant 1. bataljona vojne policije (od 22. avgusta 1988. do 4. novembra 1989).[178] Miroslav Radić je bio komandir čete u 1. motorizovanom bataljonu gmtbr.[179]

 

(3) Dana 1. oktobra 1991. pukovnik Mile Mrkšić je gmtbr izdao Zapovest za blokadu i napad, kom je u sastav gmtbr uveo jurišni odred (JOd).[180]

 

(f) U drugoj tački Mrkšić objašnjava buduće aktivnosti gmtbr. To se odnosi na naredženje pukovnika Mrkšića da pešadijske jedinice gmtbr koriste pripadnike mesnog srpskog odreda TO "Petrova Gora" kao "vodiče".[181]

 

Gmtbr izvodi blokadu i napad na Vukovar u sastavu OG dejstvom JOd-a sa zadatkom: u sadejstvu sa jedinicama TO Vukovar (odTO Petrova Gora, okb/544. mtbr, razbiti snage neprijatelja u zoni dejstva zauzeti grad i uspostaviti režim kontrole.

 

(g) Pod četvrtom tačkom, "Odlučio sam", Mrkšić naredžuje opšti zadatak gmtbr. Izričito naredžuje saradnju izmedžu JNA i jedinica TO.[182]

 

4. ODLUČIO SAM: u toku noći - pre svitanja dana 02. 10. 1991. godine izvršiti dovođenje jedinica Gmtbr na liniju dodira, a zatim uz avio. i art. podršku (trajanje art. podrške 20 minuta) energičnim dejstvom izvršiti napad u dodeljenoj zoni u sadejstvu sa JTO i jedinicama JNA sa ciljem: razbiti snage neprijatelja, zauzeti grad i uspostaviti režim u zoni dejstva Gmtbr.

 

Major Borivoje Tešić je bio komandant 1. jurišnog odreda.[183]

 

(h) Dalje, u petom pasusu naredženja, slede konkretni zadaci svakom (od dva) potčinjenom jurišnom odredu (JOd), kao i ostalim potčinjenim bataljonima i jedinicama, uključujući i saradnju izmedžu JNA i TO.

 

(4) Već drugog dana učestvovanja u dejstvima u Vukovaru, gmtbr je pretrpila znatne gubitke: 1 poginuli i 58 teško ranjena.[184] Zanimljiva je činjenica da se intenzivno koristila vazdušna podrška.[185]

 

(5) Drugi motorizovani bataljon gmtbr stigao je u kasarnu u Vukovaru najkasnije 6. oktobra 1991. Potpukovnik Komandant OG Jug je imenovao Branislava Lukića za komandanta vukovarskog garnizona.[186]

 

(6) Jurišne grupe po prvi put u Ratnom dnevniku gmtbr 7. oktobra 1991. pominje komandant gmtbr (pukovnik Mile Mrkšić).[187] Prvih dana dejstava 1. bataljon vojne policije (bez anti-terorističke čete)[188] dobio je zadatak da vrši obezbedženje u zoni odgovornosti brigade, uključujući i komandno mesto, dok je 2. bataljon vojne policije (uključujući i anti-terorističku četu 1. bataljona vojne policije) pomagao jurišnim odredima u njihovim dejstvima na liniji fronta.[189]

 

(7) Pukovnik Mile Mrkšić je komandu nad OG Jug preuzeo najkasnije 8. oktobra 1991.[190] Ova primopredaja se vremenski poklapa sa preuzimanjem komande od strane komande gmtbr nad komandom OG Jug (tj. komanda gmtbr postaje komanda OG Jug).

 

(8) Dana 9. oktobra 1991. kragujevački odred TO (Srbija) (pre)potčinjen je gmtbr (OG Jug)[191].

 

(9) Dana 14. oktobra 1991. pukovnik Mile Mrkšić u svom strogo poverljivom redovnom borbenom izveštaju br. 101-1 obaveštava 1. VO o statusu sprovodženja naredženja 1. VO da se dopusti ulaz konvoja sa humanitarnom pomoći u Vukovar i "negodovanja" (mesnog srpskog) TO zbog te geste:[192]

 

U skladu sa našim naređenjem o prihvatu i upućivanju konvoja sa lekovima i hranom u Vukovar i pored izvesnih negodovanja i protivljenja pre svega jedinica TO, konvoj je bezbedno stigao u kasarnu u Vukovaru. Kako ste u toku dana usmeno izvešteni konvoj nije produžio u Vukovar pošto mu nismo mogli garantovati bezbednost u delu grada koji kontrolišu ustaše, tako da se vratio u s. Nuštar (o događaju vezanom za upućivanje konvoja u Vukovar izvestićemo vas opširnim izveštajem grupe koja je bila određena za doček konvoja).

 

(10) Dana 15. oktobra 1991. general-potpukovnik Života Panić, komandant 1. VO JNA, u svom strogo poverljivom naredženju br. 1614-82/27 upućenom OG Jug, 12. korpusu, 1. proleterskoj gardijskoj mehanizovanoj diviziji, regionalnom štabu TO Autonomne pokrajine Vojvodina i potčinjenim jedinicama nalaže, izmedžu ostalog, da se svi "dobrovoljački odredi'' i "paravojni sastavi" stave pod komandu JNA:[193]

 

Komanda 1. VO - IKM

str. pov. Br. 1614-82/27

15. 10. 1991. godine

                    ...        

Na osnovu nastalih problema u zoni izvođenja borbenih dejstava, a u cilju regulisanja života, rada, reda i discipline,

naređujem:
...

2. Sve paravojne sastave i dobrovoljačke odrede koji neće da uđu pod komandu jedinica JNA odstraniti sa teritorije.

 

Panić, pored toga, naredžuje da treba "uspostaviti korektan odnos prema stanovništvu pravilnim postupcima i pozitivnim merama, obezbediti potpunu sigurnost i normalne uslove života građana svih nacionalnosti, stranačkih ili verskih opredeljenja". U Panićevom naredženju nedvosmisleno se zabranjuje "rušenje ili skrnavljenje verskih, kulturnih i istorijskih objekata u oslobođenim mestima. Nedisciplinovane vojnike i starešine najstrože kažnjavati,…"[194] Naredženje generala Živote Panića usledilo je nakon sličnog naredženja koji je potpisao njegov načelnik štaba, general-potpukovnik Vladimir Stojanović, u kom traži "potpuno pretpočinjavanje i odgovornost starešinskog sastava za potčinjene i pridate jedinice".[195]

 

(11) Istog dana, 15. oktobra 1991, pukovnik Mile Mrkšić, komandant OG Jug, izdao je strogo poverljivu odluku br. 106-1, "Odluka za produženje napadne operacije Vukovar"[196]. U Mrkšićevoj odluci pominju se četiri jurišna odreda, zasnovana na 1. i 2. motorizovanom bataljonu, 2. bataljonu vojne policije i oklopnom bataljonu gmtbr (zajedno sa četom Gardijske motorizovane divizije), popunjena sa dobrovoljcima, kao i odrede mesnog srpskog TO (npr. Petrova Gora) i TO Republike Srbije (npr. kragujevački odred TO).[197]

 

(12) U strogo poverljivom redovnom borbenom izveštaju OG Jug br.132-1 od 17. oktobra 1991, upućenom 1. VO, pukovnik Mile Mrkšić hvali ''izuzetnu borbenu vrednost" 1. mehanizovane čete oklopnog bataljona 1. pgmd, kao i diverzantskog odreda 93. motorizovanog zaštitnog puka, i svoje brigade - gmtbr. Mrkšić se tuži na "izuzetno slab borbeni moral i borbenu vrednost /koju/ pokazuje 20. partbrTO i okb/544. mtbr".[198]

 

(13) Dana 19. oktobra 1991, general-potpukovnik Života Panić, komandant 1. VO JNA, izdao je strogo poverljivo naredženje br. 1614-82/33 i uputio OG Jug, 12. korpusu, 1. proleterskoj gardijskoj mehanizovanoj diviziji (pgmd), regionalnom štabu TO Autonomne pokrajine Vojvodine i ostalim potčinjenim jedinicama.[199]

 

(a) Panić u svom strogo poverljivom naredženju br. 1614-82/33 naredžuje OG Jug i 12. korpusu da "uspostavi potpunu užu blokadu Vukovara, a sa 1. pgmd i širu po dubini i spreči svaki ulaz i izlaz iz Vukovara" i dodaje da će štab TO Vojvodina i Sekretarijat za unutrašnje poslove Vojvodine "organizovati potpunu kontrolu leve obale r. Dunav... i sprečiti svaki prelazak r. Dunav” kako bi se sprečilo ''prebacivanje ustaša i municije preko r. Dunav u Vukovar":[200]

 

Komanda 1. VO - ikm

Strogo pov. Broj 1614-82/33

19. 10. 1991. godine

 

vrlo hitno

uručiti odmah

 

komandi 1. VO, 12.K, 1. pgmd, OG "JUG", 152. mabr, 305. inzbr i pšto AP Vojvodine

 

...

Na osnovu stečenog uvida, a u duhu osnovne zamisli,

 

naređujem:

...

2. Komanda 12. K i OG "JUG" uspostaviće potpunu užu blokadu Vukovara, a sa 1. pgmd i širu po dubini i sprečiti svaki ulaz i izlaz iz Vukovara. Pšto AP Vojvodine u saradnji sa PSUP organizovaće potpunu kontrolu leve obale r. Dunav od Bačke Palanke do Vajske i sprečiti svaki prelazak r. Dunav razmotriti i zavođenje policijskog časa na prostoru: Bačko Novo Selo, Plavna, Bođani, Vajska-Labudnjača. Ovo je neophodno iz razloga što postoje osnovane sumnje da deo meštana ovih sela učestvuje u prebacivanju ustaša i municije preko r. Dunav u Vukovar.

 

Protiv prekršioca preduzimati najoštrije mere odgovornosti.

 

(b) Panić u naredženju br. 1614-82/33 pominje i jedan skorašnji dogadžaj sa oficirom 1. pgmbr u Iloku i izdaje jasna uputstva da se razoružaju i pritvore naoružane osobe i grupe koje nisu u sastavu (tj. nisu potčinjene) JNA ili TO. Kao primer takvih grupa navodi "četnike"[201].

....

 

3. I pored više upozorenja o preduzimanju mera i dalje je prisutno da se u zoni izvođenja borbenih dejstava konzumiraju veće količine alkohola. Nekontrolisana upotreba alkohola izazvala je nekoliko teških ekscesa, a najsvežiji primer je slučaj kapetana i grupe vojnika iz 1. pgmbr. Kapetan sa 4-5 vojnika u pijanom stanju bez dozvole došlo je 19. 10. u Ilok i napravio nekoliko težih ispada, nakon čega je udaljen iz Iloka u jedinicu. Svojim postupcima navedena grupa je narušila moralni lik pripadnika JNA, što u ovom vremenu može imati nesagledive posledice po JNA. Komanda 1. pgmd uputiće kapetana i vojnike na VDS, o čemu me lično izvestite.

 

4. U cilju sprečavanja pljačke, zlostavljanja građana i ubistava, čak i zarobljenika, sva naoružana lica i grupe koje nisu u sastavu JNA i TO (četnici i sl.) razoružavati i privoditi a vođe zatvarati i preduzimati sve zakonske mere.

 

(14) Istog dana, 19. oktobra 1991, OG Jug je od 1. VO primila strogo poverljivo naredženje br. 1614-64 da sa TO uskladi sva dejstva i održava red i disciplinu u svim jedinicama.[202]

selo Negoslavci

17:00 časova,

19. oktobar 1991.

 

Naređenje komande 1. VO str. pov. br. 1614-64 od 19. 10. 1991. godine u kome se precizira da komande JNA objedinjavaju b/d sa svim jedinicama TO. Pešadijske jedinice koje se pridaju OMJ izvežbati u zajedničkom izvođenju b/d. U svim jedinicama obezbediti red i disciplinu. Za kontrolu naseljenih mesta kojima se ovlada angažovati prvenstveno jedinice TO.

/potpis: kapetan 1. klase Dragan škorić/

 

U samom naredženju 1. VO br. 1614-64 kaže se da "sve snage koje dejstvuju u zonama dejstva jedinica stavljene su pod komandu komandanta jedinice JNA koja izvodi borbena dejstva u tim rejonima."  U naredženju se još kaže da 1. pgmd treba da stupi u kontakt sa "komandantom TO Vukovar" i uputi ga na komandno mesto OG Jug "radi objedinjavanja dejstava TO sa tog prostora sa OG "JUG"."[203] U izveštajima OG Jug od 20. i 21. oktobra govori se o poteškoćama u motivisanju nekih jedinica TO Srbije[204].

 

(15) Sledeća beleška koja se odnosi na majora Veselina šljivančanina unesena je Ratni dnevnik gmtbr 21. oktobra u 16:30 časova u[205]:

 

selo Negoslavci

16:30 časova,

21. oktobar

 

Major Šljivančanin Veselin izvestio generala Panića da je u toku dana vršio korekturu artiljerijske vatre po reonu "Mitnice" oko 13.00 časova.

 

/potpisao: major Trifunović/

 

Dužnosti organa bezbednosti[206] ne obuhvataju korekciju artiljerijske vatre, već je to obično zadatak (isturenih) posmatrača artiljerije (najčešće oficira artiljerije)[207] ili starešina borbenih jedinica (komandiri voda ili čete pešadijskih ili oklopnih jedinica) i rutinski se izvodi za vreme vojnih dejstava pa stoga nije potrebna da bude zabeležena u Ratnom dnevniku niti o tome treba da bude obavešten glavnokomandujući vojnim operacijama. Prema izjavi generala-potpukovnika Živote Panića za seriju Smrt Jugoslavije u oktobru/novembru 1994, Šljivančanin je "uvek bio na liniji fronta"[208] /prevod sa engleskog/.

 

(16) Četiri dana posle naredženja 1. VO br. 1614-82/33 u kom je komandant 1. VO, general-potpukovnik Života Panić, izrazio svoje nezadovoljstvo protivzakonitim ponašanjem pripadnika nekih njegovih potčinjenih jedinica, a posebno u 1. proleterskoj gardijskoj mehanizovanoj diviziji - potpukovnik Milan Eremija, zamenik komandanta za moralno vaspitanje i političku propagandu 1. pgmd, obavestio je u svom poverljivom dopisu br. 1276-1, Sedmodnevnom izveštaju o stanju morala u 1. pgmd i pretpočinjenim jedinicama, upućenom 1. VO, o učešću "paravojnih formacija iz Srbije, od četnika, preko odreda "Dušan Silni" i raznih samozvanih dobrovoljaca", kao i odreda mesne srpske TO (TO Lovas) i neidentifikovanih odreda iz Srbije (odred Valjevo), u teškim krivičnim delima.

 

4. - Aktivisti i pojave koje negativno utiču na stanje morala u jedinicama divizije:

- u zoni b/d 1. pgmd nalazi se više grupa raznih paravojnih formacija iz Srbije, od četnika, preko odreda "Dušan Silni" i raznih samozvanih dobrovoljaca kojima nije osnovni motiv borba protiv neprijatelja već pljačka narodne imovine i iživljavanje nad nedužnim stanovništvom hrvatske nacionalnosti.

Prilikom zarobljavanja 80 meštana hrvatske nacionalnosti u selu Lovas od strane TO Lovas i Odreda "Dušan silni", vršeno je fizičko zlostavljanje nad istima nakon čega je ubijeno 4 meštana sela Lovas.

Nakon dolaska Odreda "Valjevo" u selo Lovas, zarobljeni meštani su korišćeni za čišćenje minskih polja, kojom prilikom je ubijeno 17 meštana.

Povredženim meštanima je odbijeno pružanje medicinske pomoći od strane medicinskog osoblja Doma zdravlja šid.

5. - Predlog mera za poboljšanje stanja morala u jedinicama:

- Da se organizovano pristupi razoružanju paravojnih formacija, posebno odreda "Dušan silni", "četnika" i "Arkanovih vojnika" i da se u tu akciju uključe organi vlasti i organi Republike Srbije.[209]

 

Iako (komanda) 1. pgmd nije u sastavu OG Jug, a OG Jug (ili gmtbr) nije medžu onima kjima je Eremijin izveštaj upućen, pretpostavlja se da je zbog ozbiljnosti dogadžaja o kojima se govori u Eremijinom izveštaju, dopis upućen i svim potčinjenim jedinicama 1. VO, uključujući i OG Jug, i da je služio kao opomena. U Ratnom dnevniku gmtbr nema beleški o tome da pukovnik Mile Mrkšić, kao posledicu gorenavedenog izveštaja o 1. pgmd izdao naredženja svojim potčinjenim jedinicama da održavaju ili pooštre disciplinu i red medžu vojnicima.

 

(17) Dana 29. oktobra 1991. pukovnik Mile Mrkšić, komandant OG Jug, izdao je strogo poverljivo naredženje br. 235-1 o "produženju napadne operacije Vukovar".[210]

 

(a) Naredženje br. 235-1 OG Jug sadrži detaljni pregled jurišnih odreda OG Jug i navodi odrede "Leva Supoderica" i "Petrova Gora" kao jedinice 1. jurišnog odreda (JOd-1), potčinjene OG Jug (tj. pukovniku Miletu Mrkšiću) preko komandanata jurišnih odreda.

 

 2. ZADACI JEDINICAMA:

JOd-1 sastava: 1. mtb; 1-3/2. bVP, Od Leva Supoderica; Od Petrova Gora, četa dobrovoljaca Novi Sad, 1 tenk M-84; 1/1 pionč; deo jedinica TO iz sadašnjeg rejona produžiti napad i u sadejstvu sa JOd-2 uz ubacivanje snaga razbiti ustaške jedinice u Cvetnom i Pionirskom naselju, izbiti na ulicu 1. maja, a zatim uz sadejstvo sa 3./211. okbr glavnim snagama produžiti napad u zahvatu ulice 1. maja, a pomoćnim razbiti ustaške snage u rejonu naselja 6. proleterske divizije.[211]

 

 

             



Grafički prikaz naredženja OG Jug br. 235-1 (samo glavne jedinice)

 

(b) "Leva Supoderica" i "Petrova Gora", koje se pominju u naredženju br. 235-1,[212] dva su odreda mesne srpske TO u sklopu TO-a Vukovar. Nazivi ovih odreda (mesnog srpskog) TO-a, "Leva Supoderica" i "Petrova Gora" - odnose se na vukovarska naselja.[213]

 

(c) Formiranje jedinica mesnog srpskog TO-a u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu u leto 1991. izvršeno je po istom principu kao i u drugim delovima Hrvatske u kojima je živeo znatan broj Srba. Kada nije učestvovao u dejstvima, mesni srpski TO u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu bio je do 9. oktobra 1991. potčinjen mesnom srpskom MUP-u, kojim je rukovodio Radovan Stojičić.[214] Radovan Stojičić zvani Badža kasnije je postao zamenik/pomoćnik ministra za unutrašnje poslove Republike Srbije.[215] Samoproglašeno telo "Velika narodna skupština Srpske oblasti Slavonija, Baranja i zapadni Srem" je 20. oktobra 1991. prihvatila odluku da se "TO Srbije, Baranje i zapadnog Srema" pripoji oružanim snagama SFRJ.[216] Nema dokaza o tome u kojoj meri je ta odluka sprovedena.

 

(d) Odredi (mesnog srpskog) TO-a, "Leva Supoderica" i "Petrova Gora" u tesnoj su vezi sa SRS-om Vojislava Šešelja. Dana 18. oktobra 1991. Dušan Filipović je poslao rukom pisano pismo sa žigom "TO Vukovar" o "legalizaciji rada" jedinice "Leva Supoderica" i imenovanju Milana Lančužanina zvanog Kameni za njenog komandanta.[217] Prema pisanju časopisa SRS-a "Velika Srbija", "Leva Supoderica" je "četnički odred".[218] Vojislav Šešelj je 15. maja 1993. u "četničkog vojvodu" unapredio Milana Lančužanina, komandanta odreda "Leva Supoderica".[219]

 

(e) Pukovnik Marko Marić, pomoćnik komandanta za političko i moralno vaspitanje, u razgovoru za "Narodnu armiju" potvrdžuje da su dobrovoljci (grupe) koje je angažovala stranka bili prepotčinjeni gmtbr za vreme dejstava u Vukovaru:[220]

 

Sve češće se priča da, navodno, na područjima gdje dejstvuje i Vaša jedinica, postoji više "vojski". Neki ih nazivaju i paravojnim formacijama. Koliko je to tačno i kako sinhronizujete njihove aktivnosti?

 

Nije tu reč ni o paravojnim formacijama, ni o više vojski, već o dobrovoljačkim grupama. S obzirom na to da smo najjača i najstarija jedinica, pokušali smo da odmah stavimo pod kontrolu sve dobrovoljačke grupe, posebno u smislu rukovođenja i komandovanja. Bilo je stranački obojenih dobrovoljačkih grupa, koje su pokušavale da se istrgnu svakoj kontroli. Mi smo ih međutim, jasno i glasno upozorili da za sve važe pravila koja važe i za jedinice Jugoslovenske narodne armije. Ljudi su ih prihvatili i do sada nije bilo njihovog narušavanja.

 

(f) Dana 9. novembra 1991. Ljubiša Petković, načelnik Ratnog štaba SRS poslao je dopis "komandantu odreda Leva Supoderica uz napomenu "pismo pročitati pred svima".[221] U Petkovićevom dopisu navedena su jasna uputstva "komandantu odreda Leva Supoderica" da imenuje komandire i stavi sve dobrovoljce pod njihovu komandu.

 

Srpska radikalna stranka

Ratni štab

Beograd, Ohridska br. 1

tel.: 011/547-745

 

Komandantu odreda "Leva Supoderica"

 

Gospodine komandante!

Svi dobrovoljci koje vam je Srpska radikalna stranka uputila stavljaju se pod vašu komandu i zaštitu T.O. Vukovar. Ratni štab SRS za komandanta   dobrovoljaca u Vukovaru imenovao je hrabrog i iskusnog borca Katić Slobodana iz Beograda.

Molim vas da u zajedničkoj saradnji odredite i imenujete komandire odelenja, uz preporuku da se Vakić Branislav iz Niša, imenuje za komandira voda dobrovoljaca iz Niša, Leskovca i okoline.

Komandantu dobrovoljaca kao i komandirima voda i odelenja ne odobravaju se samostalne akcije bez saglasnosti komandanta odreda.

Ratni štab SRS obavezuje komandanta odreda da svim dobrovoljcima izda potvrdu o vremenu provedenom na ratištu i nagradi ih sa po dva dana. Svim borcima izdati po dve potvrde; jedna odmah prilikom stupanja u jedinicu na kojoj se uvodi datum dolaska sa datumom do daljnjeg a druga prilikom povratka do određenog datuma. Napominjemo da su samo vaše potvrde merodavne za pravdanje odsustva s radnog mesta. Za borce koje ste vratili zbog nediscipline ili bilo kog drugog razloga kao i za borce koji su pokazali izuzetnu hrabrost molim vas da nas pismeno obavestite. Svi borci redovno će primati pisma od rodbine a isti to mogu učiniti preko naših veza.

Svim borcima želimo dobro zdravlje i povratak, kada oslobodite Vukovar, prestonice Srpske Oblasti, Slavonije, Baranje i zapadnog Srema.

 

  Beograd

09. 11. 1991. godine

Načelnik Ljubiša Petković

 

NAPOMENA: Pismo pročitati pred svim borcima.

 

 

Dopis Ljubiše Petkovića od 9. novembra 1991. naznaka je tesnih veza izmedžu Ratnog štaba SRS i mesnog srpskog TO-a u Vukovaru i učešću dobrovoljaca iz SRS-a u tom TO-u. Dopis takodže pokazuje ovlašćenje Ratnog štaba SRS-a nad jedinicama sastavljenim od dobrovoljaca SRS-a za vreme dejstava.

 

(g) Prema onome što je izjavio za BBC-jevu seriju Smrt Jugoslavije,  predsednik SRS-a Vojislav Šešelj je u martu 1995. obišao dobrovoljce iz SRS-a koji su učestvovali u borbama u Vukovaru i sastao se sa predstavnicima Komande OG Jug, izmedžu ostalih i sa pukovnikom Miletom Mrkšićem i majorom Veselinom šljivančaninom:[222]

 

Ali ja sam se sreo sa generalom Mrk... Mrkšićem, komandantom gardijske brigade koja je učestvovala u... u operaciji oslobadžanja Vukovara pod... čijom komandom su bili... naši dobrovoljci.

Hm... Bili su pod... hm.... komandom četničkog vojvode Kamenog, koji je bio pod komandom generala Mrkšića. I tamo sam ga sreo. Razgovarao sam sa njim, video... hm... obišao linije fronta itd. Čak mi je... hm... tamo dao i šlem. I ja sam... istakao moj četničku oznaku dvoglavog orla... i kasnije su me ljudi pitali... a moja glava je bila prevelika za to, pa sam ga pitao ima li vojska nešto veće. Tamo sam se sastao sa generalom Mrkšićem i celim nizom drugih nižih starešina. Tamo je bio i pukovnik šljivančanin. On ... on se, medžutim, više bavio propagandnim ratom.

 

Šešeljev obilazak zone odgovornosti OG Jug (područje pod vojnom kontrolom)[223] nije zabeležen u Ratnom dnevniku gmtbr koji prati učešće gmtbr u dejstvima za zauzimanje Vukovara[224].

 

(h) Ratni dnevnik 1. gardijske motorizovane brigade (gmtbr) za period od 1. oktobra do 21. novembra 1991. Postoji sledeća beleška sa datumom 6. novembar 1991:[225]

 

selo Negoslavci

1030 časova,

6. novembar

Komandant JOd-1 izvestio da ima problema sa uključivanjem dela jedinice u borbu (medžusobnih nesporazuma izmedžu pripadnika dobrovoljačkih jedinica – šešeljovih i pripadnika TO)

potpis: major Trifunović

Komandant OG JUG naredio JOd-1 da pozove starešine i da reši taj problem.

 

(i) U Redovnom borbenom izveštaju Komande OG Jug, str. pov. br. 402- 1, od 15. novembra 1991, upućenom Komandi 1. VO-a i SSNO-u pod stavkom “današnji gubici” stoji sledeće:

 

1. U toku dana imali smo sledeće gubitke:

a/ Gmtbr

….

b/ ostale jedinice:

 

- poginulo 3. (1. dobrovoljac Živković Dragoslav iz šešeljeve stranke iz Leskovca)[226]

 

(j) U jednom razgovoru za štampu koji je dao krajem novembra 1991, kapetan Miroslav Radić, komandant pešadijske čete 1. bataljona 1. gardijske motorizovane brigade (gmtbr), opisao je situaciju sledećim rečima:

 

U jednom trenutku, u četi kojom sam komandovao, bilo je oko pet stotina ljudi različitih nacionalnosti i različitih stranačkih opredeljenja, od aktivnih vojnika preko dobrovoljaca i rezervista, do četnika i srpskih dobrovoljaca. Morao sam sve njih da objedinim pod jednu komandu da bih postigao uspeh.[227]

 

Radić je takodže izjavio da je on nadležan za mesni srpski TO i da odred "Leva Supoderica" “da tako kažem, sponzoriše Srpska radikalna stranka[228]”.[229] Ovo potvrdžuje da su starešine OG Jug znale da je odred mesnog srpskog TO-a "Leva Supoderica" u tesnoj vezi sa SRS-om.

 

(k) Članak Razmene "svi za sve" oslobadžaju ratne zločince – "uhićene" ustaše, objavljen u broju 12. časopisa SRS, "Velika Srbija", navodi da dobrovoljci SRS i ostali koji su u vezi sa SRS-om imaju pristup vojnicima zarobljenim tokom borbi u Vukovaru u novembru 1991. U članku iz "Velike Srbije" nalazi se i razgovor sa Jovom Ostojićem,[230] koji je navodno omogućio autoru članka da razgovara sa zarobljenicima, kao i razgovor sa dva ratna zarobljenika Hrvata, koji su, prema rečima autora, "ustaše".[231] U članku Živeće srpski Vukovar – razgovor sa Milanom Lančužaninom, koji je takodže objavljen u "Velikoj Srbiji" u februaru 1992, kaže se sledeće[232]:

 

Komandant "Kameni", stolar po zanatu i otac dvoje dece, organizator otpora u ovom kraju je stari ustaški "poznanik". Dvanaestog maja prošle godine uhapšen je u Nuštru i u zatvoru pretučen zato što je pijanim čuvarima odbio da peva ustaške pesme. Tučen je do nesvesti i onda su ga, dok je ležao krvav na podu, kvasili mokraćom i vraćali mu svest. Tada još rat nije vodžen ovom žestinom, pa je premlaćen pušten iz zatvora. Smatrali su da je to dovoljna kazna za "nepoćudnog" Srbina. Jedan od njegovih tamničara i mučitelja uhvaćen je kasnije u Borovom Selu. Isporučili su ga "Kamenom", koji je tada bio vodža jedne grupe ustanika.

 

Nekadašnjeg ustaškog silnika koji se, u promenjenim okolnostima, tresao od straha i molio za milost, "Kameni" nije ubio! Nešto batina mu je vratio, ali ni približno onako krvnički. Jedina satisfakcija mu je bila da mu ustaša, i sa njim uhvaćena grupa, pevaju četniške pesme.

...

 

(l) U razgovoru za BBC-jevu seriju Smrt Jugoslavije komandant 1. VO-a general-pukovnik Panić (a od septembra 1991. komandant svih kopnenih snaga SFRJ koje su delovale u Slavoniji, Baranji i zapadnom Sremu), u vezi sa operacijama u Vukovaru je rekao sledeće:

 

"Sve ove formacije: Arkanovi “Tigrovi”, šešeljevi četnici, bile su pod mojom komandom. Oni koji su pokazivali samovolju bili su udaljeni s tog područja, razoružani i vraćeni kući." /prevod s engleskog/[233]

 

(m) Nekadašnji “četnički vojvoda", Branislav Vakić, koji je takodže učestvovao u napadima na Vukovar,[234] u jednom razgovoru objavljenom u medijima u septembru 1994. istakao je da su "srpski četnici", pošto su početkom novembra 1991. ušli u Vukovar, dobili oružje od majora Veselina šljivančanina i da su preko šljivančanina saradživali sa JNA.

 

Kad je došlo do prvih incidenata sa hrvatske strane i prvih napada na srpska sela u Slavoniji, tamo su se uputili srpski dobrovoljci na poziv Teritorijalne odbrane i srpskog naroda. U Borovo Selo nas je pozvao pokojni Vuksan šoškoćanin i tamo smo od tadašnje JNA dobili “tompsone”. Početkom novembra 1991. mi, srpski četnici, smo na poziv JNA ušli u Vukovar preko Negoslavaca. Tada smo od Veselina šljivančanina, majora tadašnje JNA, dobili oružje i saradživali s njim, odnosno sa jugoslovenskom vojskom.

Posle oslobodženja Vukovara smo krenuli u zapadnu Slavoniju. Tamo su moji dobrovoljci i četnici dobili oružje, o čemu je lično obavešten komandant zapadne Slavonije, general Uzelac. /prevod s engleskog/[235]

 

(18) Dana 8. novembra 1991. SSNO je naredio 1. VO da popuni gmtbr sa jedinicom vojne policije veličine čete (100 ljudi).[236]

 

(19) Dana 14. novembra 1991. pukovnik Mile Mrkšić je izdao strogo poverljivo naredženje br. 394-2, Regulisanje pitanja kontrole teritorije i obezbedženje jedinica. Mrkšić, izmedžu ostalog, naredžuje jedinicama OG Jug da uspostave potpunu kontrolu nad teritorijom, provere lica koja žele da se vrate ili usele u naselje i odmah uhapse sumnjive, upozoravajući na "striktno poštovanje" naredženih mera.[237]

 

(20) Dana 14.[238] i 16. novembra 1991. pukovnik Mile Mrkšić, komandant OG Jug, izdao je daljnja naredženja za produženje "napadne operacije Vukovar". U strogo poverljivom naredženju br. 403-1 od 16. novembra, medžu potčinjenim jedinicama OG Jug pominju se 1. i 2. motorizovani bataljon i 2. bataljon vojne policije, a ne 1. i 2. jurišni odred (premda prema naredženju 1. jurišni odred još uvek postoji)[239] i da 2. bataljon vojne policije treba da koristi jurišne grupe.[240] Dana 16. novembra Mrkšić je obavestio 1. VO da su "i dalje prisutni problemi motivacije jednog dela dobrovoljačkih jedinica i pripadnika TO sa uključivanjem u borbu"[241].

 

(21) General-pukovnik Života Panić je u svom strogo poverljivom naredženju br. 1614-82/79 od 16. novembra 1991. ponovio svoja ranija naredženja da sve jedinice treba da se stave pod komandu JNA (pa tako i OG Jug) i da se jednako postupa sa JNA i pridatim jedinicama.[242]

 

Komanda 1. VO – IKM

str. pov. br. 1614-82/79

16. 11. 1991.

 

Vrlo hitno

 

Uručiti odmah

Komandi 1. VO, 12. K, 1. pgma, og jug, 152. mabr, 310. ssrp pvo, 305. inzbr, rrf i pšto AP Vojvodine.

 

  - na ličnost načelnika - komandanta –

 

N a r e dž u j e m:

1. prvopotčinjene i pridodate jedinice prihvatati krajnje odgovorno i u svemu ih tretirati kao formacijske sastave sve do izvršenja zadatka.

Isti tretman imati prema pridatim i prepotčinjenim jedinicama JNA, TO i dobrovoljačkim sastavima ako su stavljeni pod komandu jedinice JNA bez obzira da li su angažovane za izvršenje borbenih zadataka, kontrolu teritorije il